Питање које већ дуго времена лебди као потенцијална опасност за Српску православну цркву јесте могући раскол у Црној Гори, односно оснивање такозване „Црногорске православне цркве“. Ова тема је поново актуелизована након објаве руске спољне обавјештајне службе у којој се наводи да ће цариградски патријарх Вартоломеј признати ту квазицрквену структуру и дати јој томос о аутокефалности.
Међутим, такав сценарио спада у домен политичке спекулације, па чак и научне фантастике – чак и за патријарха Цариграда, који је у више наврата показао склоност ка канонским авантурама. Разлога за то има више.
Да би нека црквена заједница била призната као аутокефална црква (архиепископија или патријаршија), морају бити испуњени јасни канонски услови. Аутокефалност се не стиче политичком вољом, већ искључиво кроз канонски поредак Цркве.
Кључно правило гласи: аутокефалност може дати само мајка црква, односно она помјесна црква из чије се јурисдикције одређена црквена област издваја. Другим ријечима, аутокефалност се може тражити само од цркве којој је та област канонски припадала.
У случају Црне Горе, то може бити искључиво Српска православна црква. Само она има канонско право да да аутокефалност било ком дијелу своје црквене јурисдикције.
А колико је све далеко од реалности потврђује чињеница да је и Цариградска патријаршија демантовала да се о овом питању чак и разговара, а камоли да је близу тога.
Вартоломеј – православни папа
Проблем са цариградским патријархом Вартоломејем лежи у његовој тежњи да Цариградску патријаршију постави као надређену, „мајку цркву“ читавом православљу, чиме себи фактички приписује улогу православног папе. На тај начин он себи даје за право да се мијеша у унутрашњи канонски поредак других помјесних цркава — иако за то нема никакво канонско утемељење.
Свака аутокефална православна црква је потпуно самостална и независна у односу на друге, а ниједан поглавар нема право да се мијеша у њена унутрашња питања. Управо кршењем тог принципа патријарх Вартоломеј је изазвао дубоке поремећаје у православном свијету, када се упетљао у такозвано „украјинско питање“, које је било у искључивој надлежности Руске православне цркве.
Тај потез представљао је тешко нарушавање канонског поретка и довео је до подјела у православљу какве нису забиљежене вијековима, са посљедицама које ће се осјећати још дуго.
Ако ситуацију поставимо пластично: уколико би се признало право цариградском патријарху да дјелује на територији било које цркве по сопственој вољи, то би значило да више не постоји смисао постојања аутокефалних цркава. Одлуке би се доносиле у Истанбулу, а патријарх Цариграда би фактички добио овлашћења римског папе.
Око тог његовог наводног права у православљу постоји дубок спор. Док већина помјесних цркава такве претензије одбацује, постоје и они који Цариградску патријаршију третирају као „мајку цркву“ свима и на тај начин оправдавају њене поступке. Међутим, такво схватање трајно би разрушило православно устројство. Патријарх Цариграда јесте први међу једнакима (primus inter pares), али никако први без једнаких (primus sine paribus). Његова улога је историјска и почасна, а не канонски надређена.
Зато је јасно да патријарх Вартоломеј нема право да издаје томосе о аутокефалности на територији других помјесних цркава.
Аутокефалност „црногорске цркве“ није реална
Када је ријеч о Црној Гори, чак и да Вартоломеј посједује та права – а не посједује – у садашњој констелацији односа аутокефалност некакве „црногорске православне цркве“ није реална.
Прије свега зато што не постоји ниједна група из канонски признате Митрополије црногорско-приморске која је ушла у раскол са Српском православном црквом. Садашња невладина организација под називом „Црногорска православна црква“, основана 1993. године у полицијској станици на Цетињу, на чијем је челу Мираш Дедеић, није ништа друго до удружење грађана.
Као таква, она не може бити призната за цркву – чак ни од самог патријарха Вартоломеја. Уз то, Мираш Дедеић је рашчињен и анатемисан управо од стране Цариградске патријаршије и не сматра се свештеним лицем. Нико у тој НВО није канонски свештеник, јер нико од њих није рукоположен од канонски признатог епископа.
Да би, макар у теорији, дошло до аутокефалности неке „црногорске цркве“, било би неопходно да одређена група свештеника, монаха или чак архијереја из Митрополије црногорско-приморске уђе у раскол са Српском православном црквом. Само у таквој ситуацији Вартоломеј би могао покушати да манипулише процесом и ступи у контакт са расколницима.
СПЦ – мајка црква
Али чак и тада, да би аутокефалност била канонска и призната, та група би морала затражити канонски отпуст искључиво од Српске православне цркве, јер је она мајка црква Митрополије црногорско-приморске. Како је тешко замислити да би СПЦ на то пристала у условима раскола, таква група би се вјероватно обратила Цариграду, чиме би ушла у озбиљан ризик да не буде призната од већине помјесних цркава. Извјесно је да подршку за такав чин не би добила од већине православног свијета.
Чак и из позиције самог Вартоломеја упитно је да ли би подржао нове расколнике, јер је све очигледније да је уплитањем у Украјини отворио Пандорину кутију и изазвао дубоке и трајне подјеле. Још један сличан потез могао би означити крај његовог утицаја и додатно угрозити вишевјековно православно устројство.
Македонија и Украјина
Српска православна црква је сличну ситуацију имала у Сјеверној Македонији. Тамо су тројица канонских епископа СПЦ, којима је претходно дата широка аутономија, заједно са већином свештенства и монаштва ушли у раскол и прогласили Македонску православну цркву. Дакле, у раскол су ушли канонски епископи.
Након више деценија раскола, представници дотадашње такозване „македонске цркве“ затражили су канонски отпуст од Српске православне цркве, чиме су јој фактички признали статус мајке цркве. Тај захтјев је СПЦ прихватила и тиме је канонски поредак обновљен.
У Украјини је, такође, дошло до раскола унутар Украјинске православне цркве, која је аутономна под Московском патријаршијом. Међутим, проблем је у томе што је томос о аутокефалности расколничкој групи дао цариградски патријарх, а не мајка црква, и то на територији на којој Цариград није имао никакву канонску надлежност.
Када је ријеч о Црној Гори, бар за сада, не постоји ситуација у којој људи из канонски признате Цркве траже ни аутономију, а камоли аутокефалију. Иако аутономашке фракције постоје, њихов утицај није ни близу довољан да би представљао реалну опасност по јединство Српске православне цркве.
Митрополија чврст дио Српске цркве
Сви црногорски архијереји, а у посљедњим деценијама нарочито митрополит Амфилохије и садашњи митрополит Јоаникије, досљедно су истицали апсолутно јединство и нераскидиву канонску везу са Српском православном црквом. Наглашавајући титулу „егзарха свештеног трона Пећког“, они никада нису испољавали претензије према Пећком трону, већ су, напротив, трон цетињских митрополита јасно и чврсто везивали за трон пећких патријараха, потврђујући тиме континуитет и јединство црквеног поретка.
Објава спољне обавјештајне службе Руске Федерације свакако не треба бити игнорисана, али се исто тако не смије посматрати као апсолутна и неупитна истина. Познато је да у односима између Руске и Цариградске патријаршије постоје дубоки и дуготрајни спорови, у којима је Руска црква, са канонског становишта, несумњиво у праву. Због тога се овакве информације морају тумачити у ширем контексту тог сукоба, а не као изолована и коначна чињеница.
Несумњиво је да постоји потреба да се патријарх Вартоломеј заустави у настојањима да себе представи као православног првојерарха са надлежностима које му не припадају, као и да се рана нанијета Православљу његовим уплитањем у украјинско питање мора лијечити, а не даље продубљивати. Стога сваки сигнал који указује на могуће ново неканонско поступање патријарха Вартоломеја не треба нужно тумачити као озбиљно упозорење на реалну опасност, већ прије као опомену — прије свега упућену њему самом — да нема право да чини оно што чини.
