Александар Срећковић Кубура је рођен 1973. године у Београду, а одрастао је у Краљеву. У другом разреду основне школе почео је да свира виолончело. Завршио је нижу музичку школу и ванредно два разреда средње музичке школе. У Краљеву је ишао у гимназију, природно-математички смер.
Глуму је заволео уз музику. Факултет драмских уметности у Београду уписује 1991. године, у класи Предрага Бајчетића.
Прва позоришна премијера била му је „Маска“ Милоша Црњанског у Народном позоришту. Део ансамбла постаје 2003. године, а данас је првак драме. Поред матичног игра и у другим београдским позориштима. Добитник је Стеријине награда за глумачко остварење, за улогу Алојза Каврана у представи „Године врана“, на 67. Стеријином позорју у Новом Саду.
Играо је у серијама „Горе-доле“, „Породично благо“, „Неки нови клинци“, „Вратиће се роде“, „Бела лађа“, „Пси лају ветар носи, Јужни ветар“…
Био је Раде Пашић у „Монтевидеу Бог те видео“, Смук у „Балканској међи“, мајор Славко Радовић у „Вери“, Коста Радовановић у „Што се боре мисли моје“…
Опробао се и у улози водитеља шоу програму „Срећни телефони” и „Фамилијада”.
„Рад у винограду ме опушта“
Александар Срећковић Кубура природу воли одмалена. Детињство је проводио у планинарењу и скијању. Свој мир пронашао је на имању у селу Ратина, надомак Краљева где проводи сваки слободан тренутак. Осим што ужива у природним лепотама Србије, у селу Пољна са кумом десетак година прави ракију и вино. Каже, то је њихов мали допринос томе да укажу другима да село може да пружи нешто што град не може, да на селу може да се живи пристојно, цивилизовано, културно, поносно и да нема никаквог разлога да се главом без обзира трчи у градове.
Верује да је село спас од сваке кризе.
Рад у винограду га опушта и сматра да ће му продужити живот. За две-три године планира да отвори винарију и дестилерију.
Погледајте нашу епизоду са глумцем Александром Срећковићем:
