У Долима крај Пиве, 7. јуна 1943. године, на празник Обретења главе Светог Јована Крститеља, немачка фолксдојчерска СС „Принц Еуген“ дивизија, потпомогнута првим комшијама побијеног народа, гатачким и усташама из Ханџар дивизије, за сат времена побила је 522 мештана, међу њима и 109 деце млађе од 15 година.
Сурових злочина било је тих дана и на другим местима по Пиви, неки подаци указују да је по пивским селима, по колибама и катунима, по доловима и вртачама, на разне начине, бестијално, зверски, побијено, живо спаљено, бачено низ литице, више од 1.260 недужних жена, деце, стараца… Међу њима било је 549 деце, тек рођених, тек стасалих дечака, девојчица, млађих од 20 година.
Српска православна црква канонизовала је пивске страдалнике, прогласила их мученицима, ушли су у црквени календар.
„Нема братства у Пиви које је заобишла ова несрећа“
„Нема братства у Пиви коју је заобишла ова несрећа. Само код најбројнијег (Благојевића) страдало је више од 220 особа! Нека су братства преполовљена, док је једно заувек нестало. Страдали су само зато што су се родили као Срби, што су се крстили са три прста, говорили својим српским језиком и потписивали се како је ко знао српском ћирилицом.
И зато, зашто не рећи, што су у том злом времену имали и неке зле комшије“, испричао је пре коју годину Велиши Кадићу, новинару из Никшића, аутор филма Српске телевизије из Подгорице „Кад се Пива на небо селила“, Веселин Матовић.
Гојковића До – трагедија у пламену
У Гојковића Долу крај Плужина, изнад Пиве, претходног дана, 6. јуна, уочи празника Обретења главе Светог Јована Крститеља, Немци су у колибу затворили 46 мештана, по неким верзијама догађаја било их је и 60, и све их живе запалили.
Јаглика Аџић – симбол пивског страдања
Јаглика Аџић, коју је Српска православна црква посветила као и остале пивске мученике, имала је 17 година. Била је склоњена са стране, када је видела да су у колиби у пламену њена браћа Милорад (8), Момчило (4) и Душан (2), њени отац и мајка, Крсто и Стоја, када је чула крике браће, оца и мајке, залетела се, скочила у огањ и изгорела са њима.
Дете рођено пред стрељачким стројем
У филму о страдању Пиве, професор Веселин Матовић подсетио је и на трагедију породице Ђикановић.
Малиша и Митра ишчекивали су долазак на свет новорођенчета, дете се родило пред стрељачким стројем.
„До рођења новог живота дошло је баш у часу стрељања! И то дете које није дочекало ни име да му се надене, најмлађи је мученик пивске трагедије, које је крштено мученичком крвљу“, испричао је Матовић.
Сведочанство песника Косте Радовића
Пивски песник Коста Радовић, 1969. године сведочио је о злочину:
„Никaдa нeћу зaборaвити Долa. То je нajвeћe стрaтиштe у Црноj Гори, голeмa и нeпрeболнa трaгeдиja пивског нaродa. Имaо сaм тaдa сeдaм годинa и сa двaдeсeтaк мeштaнa из сeлa Борковића био сaм у збeгу, сaкривeн од прогонитeљa, у jeдноj високоj пeћини прeко кaњонa Комaрницe.
Сeћaм сe дa су сe из Долa чули рaфaли и лeлeк коjи je прeсeкaо нeбо и коjи никaдa нeћу зaборaвити. Кaдa сe лeлeк проломио, у пeћини je нaступио општи плaч. Био сaм збуњeн, нeсaм знaо штa сe догaђa, aли сaм осjeтио стрaшну jeзу и стрaх. Кaсниje су ми обjaснили штa сe свe дeсило… Тaj лeлeк мe обaвeзуje дa сe увeк сeћaм нeсрeћникa коjи су убиjeни у Долимa, дa о њимa пишeм, дa нe дозволим дa сe зaборaвe“.
Сведочење преживелог Милоша Гломазића
Ретки преживели сведоче су да су нељуди, звери у људском облику, по вртачама, по пивским селима, најпре убијали децу млађу од 15 година, пред очима родитеља, па жене и девојке, па на крају старије од 15 година.
„Кaдa je нaишлa тa СС дивизиja, коja никогa живог ниje остaвљaлa испрeд сeбe, покупилa je свe стaновништво коje je зaтeклa. Порeд мене из кућe су одвeдeни и моја сeстрa Видa и осмогодишњи сeстрић Вeљо Вучуровић, коjи je дошaо у уjчeвину. Мог брaтa Сaву, коjи ниje хтео дa крeнe из кућe jeр je прeтпостaвио штa нам сe спрeмa, убили су у кући. Зajeдно сa њим убиjeни су и њeговa супругa, син и три кћeркe. Кaдa су их побили зaпaлили су кућу тaко дa сe ниje имaло штa сaхрaнити jeр je остaо сaмо пeпeо“, својевремено је забележено сведочење Милоша Гломaзића рођеног 1907, који је тог дана крвав, рањен, успео да утекне са стрелишта.
Резолуција о геноциду у Пиви и Велици
Крајем јула 2022. године, Скупштина Црне Горе усвојила је Резолуцију о геноциду у Пиви и Велици.
У Долима на месту страдања подигнут је храм.
Владика Јоаникије о страдању пивске деце
„Неко говори о 109, него 111. Жртва деце је запечатила пивску жртву у току Другог светског рата. Понајвише су страдала деца, жене, труднице, старци, нејач, све невине жртве које су побили фашисти и нацисти, и то не само они који су дошли из Немачке и Принц Еуген дивизија него и многи други од наших комшија који су се прикључили тим злочиначким СС дивизијама“, казао је пре коју годину на месту страдања пивских мученика владика Јоаникије.
Злочинци нису тих дана могли да се напију српске крви. Бестијални, у људској историји до тада ваљда незабележени пир настављен је наредних дана по Горњим Брезнима, Стабнима, у Кручици, Миљчковцу, Буковцу, Заброју, Рудницама, Брљеву, другим селима.
Милан Кнежевић: „Не заборављам и не опраштам“
„Ако је Јасеновац највећи српски град под земљом, онда су Велика и Пива двије највеће српске вароши под земљом. Забрањивали су нам да се сећамо ових жртава.
Увек се подразумевало да Срби страдају као народ. Сад поручујем: не заборављам и не опраштам, нисам нити Бог, нити Архангел Михаил“, рекао је током расправе о резолуцији о овим злочинима Милан Кнежевић.
Филм и књига као чувари сећања
У раду на филму „Кад се Пива на небо селила“, стравичном подсећању на злочин, професору Матовићу који је, како пише Кадић, „крваву бајку испричао верући се низ литице, обилазећи страдална места Пивљана, проналазећи ретке сведоке тог злочина, помогли су Миле Цицмил, историчар, Пајо Батрић Кандић, Ђорђије Кандић, Веселин Кандић, Радмила Матовић, као још увек живи сведоци тих мученичких дана Станоје и Загорка Кандић, Љубинка Осмајић…
Професор Миле Цицмил аутор је књиге „Крв Пиве“ у којој су први пут објављена нека аутентична сведочења преживелих страдалника, као и најпотпунији списак страдалих.
Историјски контекст злочина
Цицмил подсећа да је Жупа пивска била тих дана на удару седме СС „Принц Еуген“ дивизије, посебне добровољачке јединице, коју су чинили брдска дивизија, 118. ловачка, 369. хрватска дивизија, а да је напад на Пиву био наставак четврте офанзиве после битке на Неретви, када су се на овој територији дурмиторског среза груписале партизанске снаге које су прешле из Босне у Црну Гору.
