Масакр у Ледићима се десио између 3. и 12. јуна 1992. године, када су припадници тзв. Армије РБиХ убили 24 српска цивила, житеља тог села.
Након што је ЈНА напустила такозване тампон зоне или зоне раздвајања сукобљених страна и на основу Резолуције 752 СБ УН се повукла из Босне, а пре него што је формирана Војска Републике Српске, оружане формације хрватско-муслиманске коалиције нападале су српска насеља из околине Сарајева. Унапред планирани покољ у трновским селима осмислили су чланови тадашњег муслиманског ратног председништва. Осим Армије РБиХ, од самог почетка рата, на подручју Трнова и шире, налазили су се и припадници ХОС-а, јединице која је носила назив „Речка пуковнија”, под командом Мирка Бунозе, званог Хакала. С обзиром на то да су сеоска подручја у време рата била ван очију и интересовања међународних представника, у периоду од априла 1992. до марта 1993. многа српска насеља су похарана и попаљена, а њихови мештани који нису могли да избегну, свирепо су убијани.
Пре рата Ледићи (Општина Трново) били су мало село, са око двадесетак кућа, већином насељено Србима, док су у суседним селима Дејчићи и Дујмовићи живели муслимани (данас Бошњаци). Мештане Ледића рат је затекао неспремне. Два дана уочи напада, тројица представника из Дејчића и Дујмовића дошла су у Ледиће, наводно ради постизања комшијског договора о међусобном ненападању. С обзиром на то да су на договор дошли озбиљни људи, добре комшије и добри домаћини, а имајући у виду чињеницу да су се комшије оба села у Другом светском рату међусобно штитиле и помагале, многи мештани Ледића понадали су се да у њиховом селу до сукоба неће доћи. Мада је посета у том тренутку изгледала добронамерна, а обе стране остале задовољне договором, преживели мештани су након извршеног напада и масакра могли закључити да се највероватније радило о извидници, у оквиру већ уговореног напада, која је приликом посете могла да утврди бројно стање и одбрамбену спремност села.
Сведочанство Раде Цвијетић, која је остала без 10 чланова породице, похрањено је у аудио – визуелну базу Меморијалног центра Републике Српске о страдању српског народа и могуће је погледати на ОВОМ ЛИНКУ.
Напад на Ледиће започео је гранатирањем 3. јуна, у вечерњим часовима. Извршиле су га оружане формације Армије РБиХ, у највећој мери регрутоване са подручја Сарајева, заједно са комшијама из суседног села Дејчићи. Ледиће је са седам митраљеза бранило двадесетак за борбу способних мушкараца, међу њима и седамдесетогодишњи Ратко Миовчић, док су се жене и деца склонили у подруме. Борбе су трајале готово до свитања наредног дана, када је напад одбијен. У то време се из Ледића, у даљини, могао назрети дим попаљених српских села у околини. Тог дана око поднева, у Ледиће су стигле две жене избегле из села Требечај, које су мештане обавестиле да су сва околна српска села попаљена, да су многи људи побијени, те да се за наредну ноћ планира исто и у Ледићима. Након тога, схвативши да нови напад знатно бројнијег нападача неће моћи да издрже, а да ће нападачи због претрпљених губитака бити још разјаренији, међу мештанима је настала расправа о томе на коју страну да беже. Одлучили су да се склоне у борову шуму изнад села, испод брда Хојта, док је у селу остало пет старијих жена, које због старости или болести нису могле или хтеле да напусте село. Окупиле су се све у једној кући и током наредних неколико дана биле једине становнице села. Оваква ситуација остала је све док се муслимани нису одважили да уђу у село.
Окупација села, које је у међувремену претворено у својеврстан муслимански логор за Србе и у које су довођени сви ухваћени у покушају бекства, трајала је до 10. јуна. У том периоду на веома суров начин убијени су сви мештани српске националности који нису могли на време да побегну из својих кућа, али и они малобројни које су муслимани пронашли док су се крили по околним потоцима и шумама.
Истрага коју је 1994. године спровело Министарство унутрашњих послова Републике Српске показала је да су се становници Ледића приликом бега поделили у две групе. Једна је кренула преко Трескавице ка Војковићима, насељу надомак Сарајева, које је контролисала српска страна.
У исто време друга група покушавала је да се пробије према Калиновику, на територију коју је такође контролисала српска страна. Цивиле у збегу из друге групе пресреле су муслиманске снаге на локалитету Пољице, код Ледићке кривине. Над њих петнаестак извршена је колективна егзекуција. Убијени су сви осим једанаестогодишњег дечака Драгана Васића, кога су пре рата из Главогодине у Илиџи, код рођака у Ледиће, послали његови родитељи, надајући се да би склањањем у сеоско подручје могао да избегне ратна дешавања. Дечак је остао да лежи тешко рањен међу телима страдалих.
Неки од мештана убијени су неколико дана касније приликом покушаја бекства, на другим успутним локацијама, као што је случај Ленке Тешановић и Стане Тешановић у селу Срботина, код Миљевине.
Пет старица које су остале у селу одведене су комбијем у непознатом правцу. Према сведочењу једног заробљеног муслиманског војника, одведене су на један поток и тамо убијене.
Један део мештана остао је у шуми у околини села. Повремено су силазили у село по хлеб, који су припремале старице у селу. На путу до села по хлеб убијен је Радослав Миовчић. Након што су остали без хране, предали су се, уз обећање да им се ништа неће десити. Међу њима били су Миленко Миовчић и Стојан Васић, са женом Миленом и троје малолетне деце, од којих је најмлађе имало две године. Одведени су у логор у Дејчићима, где их, по сведочењу рођака, у почетку нико није дирао, док нису доведени и заробљеници из Трнова, када су започела мучења. Миленко Миовчић, кога су тукли флашом и гвозденим плугом, умро је након што је био три дана у коми. Васићи су из Дејчића пребачени у школу у Трнову, која је претворена у логор за цивиле. Од последица мучења касније је умро и Стојан Васић. За потребе Армије РБиХ, у логору је снимљен једночасовни филм, на коме се од заточеника тражила изјава пред камерама о томе како им је у логору добро и да им ништа не недостаје. Многи затвореници из логора никада се нису вратили. У наставку филма приказују се кадрови са лешевима брутално убијених цивила, као и спаљене куће у Трнову, уз музичку подлогу у част „ослободилаца”. Преживели логораши из Трнова септембра 1992. године размењени су за муслиманске заробљенике.
Ледићи су након оружаног похода били опљачкано, спаљено и разорено село. Однете су све вредне ствари из кућа, стока, краве, овце и коњи.
Напад на Ледиће и заседа у Пољицама на ТВ Сарајеву и другим средствима информисања представљени су као велика победа Армије РБиХ над четницима, односно српским оружаним формацијама.
На сличан начин уништено је и етнички очишћено тринаест српских села у околини Сарајева, која су остала напуштена.
Ледиће је у јулу 1993. године ослободила ВРС.
