Лазаревићи порекло вуку из села Љешљани код Новог Града, где и данас живе породице са овим презименом и крсном славом Светог Василија Великог (Мали Божић).
Др Тодор Лазаревић (1887–1938) из Новог Града одлази прво на школовање у Тузлу, где завршава класичну гимназију, а затим у Бечу дипломира и докторира правне науке.
Почетком ХХ века, тачније по окончању Тодоровог школовања, породица Лазаревић се сели у Бању Луку. Као школовани доктор правних наука са бечког универзитета, Тодор Лазаревић је у Бањој Луци видео административни, привредни и судски центар тадашње Босанске Крајине. Отворио је успешну адвокатску канцеларију и радио као судија.
Тодор је још од студентских дана био национално ангажован и близак покрету Млада Босна. Бања Лука је у то време била жариште српског културног и политичког отпора против аустроугарске окупације. Прелазак у овај град омогућио му је да се активно укључи у друштвени живот и борбу за ослобођење, због чега је касније, током Првог светског рата, био и хапшен од стране аустроугарских власти.
Др Тодор Лазаревић ухапшен је од стране аустроугарских власти одмах по избијању Првог светског рата, 1914. године. Његово хапшење било је део масовних репресалија над српском интелигенцијом у Босни и Херцеговини након Сарајевског атентата.
Заједно са осталим оптуженима (укупно 156 Срба), теретио се за сарадњу са Краљевином Србијом, припремање оружаног устанка и покушај рушења аустроугарске власти ради стварања заједничке јужнословенске државе. Циљ окупационих власти био је да потпуно обезглаве српски народ у БиХ хапшењем свих утицајних људи — адвоката, професора, свештеника, ђака и трговаца.
За разлику од 16 српских родољуба који су на овом процесу осуђени на смрт вешањем, др Тодор Лазаревић је избегао најтежу казну. Осуђен је на вишегодишњу тешку тамницу. Казну је издржавао у злогласним аустроугарским затворима.
Своју слободу и потпуну рехабилитацију дочекао је тек са сломом Аустроугарске монархије и стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца крајем 1918. године, након чега се вратио у Бању Луку и започео своју бриљантну адвокатску и политичку каријеру.
Након стварања Краљевине СХС, Тодор се жени Надом, која је такође потицала из угледне породице Добраш. У Бањој Луци стварају дом, где се касније, 1929. године, рађа и његов син Предраг Гуго Лазаревић.
Породица је брзо постала једна од најцењенијих у граду, што је касније крунисано Тодоровим именовањем за бана Врбаске бановине 1937. године.
Захваљујући свом пореклу и каснијем статусу банице, Нада Добраш (удато Лазаревић) била је једна од најотменијих жена у граду. Са супругом Тодором присуствовала је венчању краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије у Београду 1922. године, што је био њен први званични излазак у јавност на највишем нивоу.
Током Другог светског рата, након Тодорове смрти и услед усташког терора, успела је да покаже велику храброст и присебност — избегла је са сином Предрагом Гугом у Београд и са собом спасила кључни део вредне породичне и историјске заоставштине бана Лазаревића.
Данас се у Банском двору налази стална изложбена поставка под називом „У посети бану“, коју чини богата породична заоставштина (намештај, документи и фотографије) коју су Гуго и његова породица успели сачувати.
Надин и Тодоров син Предраг Гуго Лазаревић (1929—2014) био је истакнути српски књижевник, књижевни теоретичар, критичар, професор и политичар из Бање Луке. Оставио је неизбрисив траг у културном, образовном и политичком животу Републике Српске.
Основну школу је завршио и отпочео похађање гимназије у Бањој Луци, па због избеглиштва завршио Трећу београдску гимназију и Филозофски факултет у Београду. Био је дугогодишњи професор на бањолучкој Педагошкој академији, радио је као књижевни, ликовни и позоришни критичар.
Обављао је функцију директора Народног позоришта Босанске Крајине и Народне и универзитетске библиотеке „Петар Кочић“. Био је дугогодишњи члан Сената Републике Српске.
Предраг Гуго Лазаревић се током ратних 1990-их година нашао у специфичној и парадоксалној позицији: био је Бањалучанин који је због школовања у Београду приватно и јавно говорио искључиво екавицом, али је истовремено постао један од највећих и најгласнијих заштитника ијекавице у Републици Српској.
Његова борба за очување ијекавског изговора одвијала се у време када су тадашње ратне политичке власти на Палама покушале декретом наметнути екавицу као једини службени изговор у Републици Српској.
Средином 1993. године, Скупштина Републике Српске на Палама донела је уредбу о увођењу екавице као службеног изговора у администрацији, медијима и школству, са циљем да се Срби западни од Дрине језички потпуно унифицирају са Србијом.
Гуго Лазаревић је тада устао оштро против те одлуке, називајући је вештачким језичким инжењерингом и политичким насиљем над живим народним говором.
Као професор књижевности и врсни србиста, Лазаревић је аргументовао да је ијекавица интегрални, историјски и нераскидиви део српског језичког и културног идентитета. Упозоравао је да би одрицање од ијекавице значило добровољно препуштање огромног културног блага другима.
Често је истицао да су највећи српски писци и просветитељи из ових крајева — попут Петра Кочића, Јована Дучића и Алексе Шантића — писали на најлепшој ијекавици, те да је сам Вук Стефановић Караџић утемељио српски књижевни језик управо на херцеговачком ијекавском говору.
Лазаревић је био цењен управо зато што није наступао са позиција локалпатриотског сентимента, већ научне истине и интелектуалног поштења. Иако је због раног избеглиштва, завршене Треће београдске гимназије и Филозофског факултета у Београду природно усвојио екавицу као свој израз, говорио је да његов лични говор нема везе са државном језичком политиком.
Наглашавао је да право на матерњи ијекавски изговор српског народа у Босни и Крајини не сме бити декретом укинуто зарад тренутних ратних и политичких циљева.
Захваљујући огромном отпору који су тада пружили водећи интелектуалци, међу којима је Гуго био један од најистакнутијих уз бањалучке професоре Филозофског факултета, покушај насилног увођења екавице у Републици Српској пропао је на терену.
На крају је и сама власт морала ревидирати одлуку, те је Уставом Републике Српске касније гарантована потпуна равноправност оба изговора српског језика — и екавског и ијекавског.
Данас у Бањалуци, у строгом центру града, постоји Улица бана др Тодора Лазаревића, а на платоу испред Народног позоришта Републике Српске у мају 2023. године свечано је откривена биста Предрагу Гуги Лазаревићу као знак захвалности за његов немерљив допринос култури, књижевности и позоришном животу града.
