Хрусија представља изванредан примерак српског средњовековног поморског утврђења. Њена историја почиње између 1300. и 1302. године, када је хиландарски игуман Киријак замолио краља Милутина да обезбеди манастир с мора, образлажући то речима: „Сав нам је живот на мору и од мора“.
Краљ је услишио молбу монарха и на једној истуреној стени крај обале, на око два и по километра удаљености од самог Хиландара, подигао снажно утврђење. Читав комплекс, са покретним мостом на улазу и добро заштићеним прилазом, представљао је у оно време највеће и најбезбедније пристаниште на Светој Гори, способно да одбрани манастир од гусарских напада.
О изгледу и значају тадашње Хрусије сведочи и Милутинов биограф, дугогодишњи хиландарски игуман и потоњи српски архиепископ Данило II. У одељку о ктиторству краља Милутина, он бележи:
„(…) На обали мора, код места званог Хрусија, подиже велики пирг, и врх њега постави цркву на име Вазнесења Христова, и около сазида град, и постави многе палате, и ту утврди цео црквени устав, и даде свако довољство онима који ће живети у том месту, што све утврђено овим христољубивим и до сада стоји непоколебиво. А овај пирг је близу места, где је био град у раније дане, звани Самарија. (…)“
Пирг је убрзо добио посебне повластице и статус самосталне келије, о чему сведочи повеља (највероватније из 1303. године) која се и данас чува у Хиландару, а краљ Милутин је наставио да га обдарује и касније. Параклис на врху ове моћне одбрамбене куле био је посвећен празнику Вазнесења.
Током треће деценије XIV века, Милутинов син, краљ Стефан Дечански, саградио је унутар зидина храм посвећен Светом Василију. Од тог времена, читаво поморско утврђење почиње да се назива и Пристаниште Светог Василија, односно Свети Василије на мору или Стари манастир.
Данас је кула краља Милутина, на чијем је врху некада била црквица, делом обрушена, док су од пратећих палата остали углавном само темељи. Ипак, унутар некадашњих снажних зидина добро је очувана црква која је данас посвећена Вазнесењу Христовом, а која је заправо задужбина Стефана Дечанског. Ова правоугаона грађевина са олтарским простором, наосом и одвојеном припратом приљубљена је уз сам угао старог утврђења. Над наосом се уздиже кубе које почива на два слободна и два прислоњена ступца, док је узана припрата наткривена полуобличастим сводом.
Садашњи живопис у цркви потиче из 1810. године и дело је Макарија Галичанина и његове дружине. Критори осликавања била су тројица Хиландараца и један световњак, Василије из Калофера. Иако је репертоар делимично очуваних зидних слика уобичајен (стојеће фигуре, сцене Великих празника и Страдања Христових), посебно се издвајају ликови хиландарских ктитора: Симеона Немање, краља Милутина, кнеза Лазара и ктитора саме цркве, Стефана Дечанског. Олтарска преграда, односно иконостас, сачињен је од делова некадашње преграде хиландарске главне цркве из 1634/1635. године, са иконама Богородице из XVIII века, Христа из XIX века и царским дверима из XIX века.
Одбрамбени систем Хиландара није се завршавао на самој обали. У случају гусарског напада, осматрачи са куле Светог Василија (Хрусије) давали су сигнал осматрачима на Пиргу краља Милутина, који стоји на путу између обале и манастира, нешто ближе мору. Са овог места, сигнал је даље преношен осматрачима на главном хиландарском пиргу Светог Саве, што је монасима давало сасвим довољно времена да затворе манастирске капије пре него што пљачкаши наиђу.
Овај средњи, Милутинов пирг, подигнут је такође почетком XIV века и данас је веома добро очуван. Реч је о високој кули правоугаоне основе коју чине приземље и пет спратова, међусобно повезаних зиданим спиралним степеништем. На првом спрату куле и даље се виде остаци огњишта, док је на петом спрату, на самом врху, некада постојала мала црква.
Поред ових кула, историјски извори и материјални остаци бележе још неколико важних спољашњих утврђења која су штитила манастир са других страна:
- Арбанашки пирг: Налази се недалеко од скита Свете Тројице. Ову кулу је у трећој деценији XV века откупио Иван Кастриот са синовима, како би им служила као склониште у случају потребе. Основа пирга износи око 6 х 7 метара, а до данас су очувани зидови до висине од око 5 метара, који су били додатно ојачани пиластрима (плитким стубовима). Његова примарна намена била је заштита манастирских прилаза са копнене стране.
- Пирг Преображења: Ово утврђење се налазило код скита Спасове воде, а подигао га је краљ Урош средином XIII века како би учврстио одбрану Хиландара са јужне стране. Овај пирг има и изузетан културно-историјски значај, јер је у њему током друге половине XIII века живео и стварао познати српски књижевник Доментијан. Тачно место на коме се ово утврђење налазило моћи ће да дефинитивно открију тек будућа археолошка ископавања.
