Пишући о демонстрацијама 27. марта 1941. године:
„Енглеска и Америка су свакако обећале да ће послати ефикасну помоћ. Пуковник Вилијам Џ. Донован, лични изасланик председника Рузвелта, био је у Београду (ја сам у то време била у Софији). Колико је тачно обећано, не би било на мени да кажем, чак и да знам поуздано, а не знам.
Могу рећи следеће: јавни утисак био је да су обећања била и велика и одређена. Верујем – и свако ко је добро познавао народ верује – да би Срби учинили оно што су учинили чак и да им ми нисмо дали никаква обећања. За народ у целини та обећања нису много значила; нису тешко утицала на њихову одлуку да се одупру поробљавању по сваку цену.
Вође су имале прагматичнији став. За њих су та обећања Енглеске, Америке, а такође и Русије била пресудна. Они су им веровали. Није било неспоразума – не помаже нам да сада заобилазимо истину. Обећања су дата. Нису одржана.
Да су Срби свој отпор ценкали, могли су добити скоро сваку цену. Али не, то је био „џентлменски споразум“. И Срби су свој део испунили.
У рату који је био усмерен против Америке колико и против Европе, Срби су нам без икакве цене дали три најважнија месеца у аналима цивилизације. Србија на крају неће поднети рачун – то сам знала – јер су Срби такви. Али историја ће записати своје цифре и сабрати их. Хоће ли коначни збир у америчком рачуну са малом Србијом бити исписан црним или – црвеним? Питала сам се. Џентлменски споразум је тако пријатно лако заборавити!“Историја
„Била сам сигурна да Хрвати спремају издају. Али нисам могла то доказати. А Срби нису могли или нису хтели да верују. Они имају чудну, нежну црту у себи – уску, али тврдоглаву. Издаја је страна њиховој природи; зато је не могу предвидети код других. У таквим тренуцима посматрач види више од учесника.
Нисам била једина која се плашила да ће Хрвати променити страну. Али нисам ни сањала – нити је, колико знам, ико други – да ће они потпуно полудети.
Знали смо само да ће Срби војевати, и знали смо да је Србија у страшном положају са малом надом у ефикасну помоћ.
Хоће ли Америка бар послати авионе?
Колико сам пута у то време мислила на свог брата генерала Билија! Да је само био жив, како би тај добри борац разумео и волео Борбене Србе!
Гледала сам у свог Светог Ђорђа како седи на бојном коњу, и његово лице као да се претварало у лице мог брата. А коњ се претварао у авион. Видела сам га како предводи велику флоту америчких авиона преко мора да помогне Србима… Али – мој брат је био мртав. Умро је борећи се за свој сан о ваздушној сили којој је Америка окренула глуво уво.
Морају ли сада Срби да погину борећи се, такође занемарени?“
„Судска истрага убиства [краља Југославије Александра и француског министра спољних послова Бартуа] коју је спровео Међународни трибунал у Женеви заправо је заобиђена од стране Лавала, али француски судови су осудили убице у одсуству. Међутим, када је Мусолини одбио да изручи др Анту Павелића или било кога од осталих хрватских усташа умешаних у убиство, Французи га нису притискали. (Односи између Лавала и Павелића још увек захтевају разјашњење.)
Хрвати у Сједињеним Државама, који су горели од наде у политичку независност Хрватске коју ће гарантовати Велике силе, прикупили су 60.000 долара за одбрану убица. Занимљива је чињеница да су управо они људи који су прикупљали тај новац и који су најгласније викали за независну Хрватску и потпуни раскид са Србима – исти ти људи који данас, видећи да им је домовина поново пред поразом, вапију за оживљавањем Југославије са забринутим покличем: „Хајде да сви будемо добри Југословени заједно.“ Али једва да има иједног међу њима који нема рођаке и пријатеље који се боре против нас у Хрватској. Ипак, они још увек на неки начин покушавају да изврдају и врате Хрватску на победничку страну. Хипокритички пружајући руку братства Србима, они се надају да ће се пред америчким очима приказати великодушним и сарадничким. Овај призор криве расе која се очајнички држи за своју жртву један је од најчуднијих у историји.“Историја
Утицај Александрове смрти на судбину Југославије био је изузетно несрећан. Краљ је био снажно антихитлеровски настројен. Заправо, своје фатално путовање у Француску је предузео првенствено да упозори Француску на опасност коју је предвиђао од те стране. Његов рођак, кнез Павле, који је постављен за намесника дванаестогодишњем престолонаследнику Петру, одмах је почео да поставља низ пронемачких људи на положаје. Даље је склапао трговачке споразуме са Немачком, за које је објављивао да ће подстаћи развој Југославије, али који су, наравно, земљу довели у трговинско вазалство Немачкој.
Хрвати, посматрајући растућу моћ Немачке, одлучили су да послују са Хитлером. Склапани су тајни споразуми и хрватски политичари су разумели да ће их Немачка подржати. Након што је Хитлер 1939. анектирао Чехословачку, др Мачек, вођа Хрватске сељачке странке, одлучио је да је време сазрело за први корак ка независности. Захтевао је потпуну унутрашњу аутономију за Хрватску „у оквирима југословенске државе“. Захтев је одобрен од стране кнеза Павла уз подршку многих српских елемената који су, непосредни и отворени сами по себи, били уморни од вековне хрватске агитације и подривања. 27. марта 1941. Југославија је, након одлучног притиска др Мачека, потпредседника Југославије, потписала Бечки пакт. Њиме се Југославија обавезала на сарадњу са Немачком. Иако је пакт садржао одредбу да немачке трупе неће пролазити кроз југословенску територију, то је, наравно, било чисто лицемерно, јер је Немачкој било потребно право пролаза ка Грчкој. Као што је сада познато, тајне клаузуле Бечког пакта су то и друге уступке одобриле Немцима.
Сигурно је да је око 90 одсто Хрвата било снажно пронемачки, док је 90 одсто Срба било снажно антинемачки. Бечки пакт је за већину Срба дошао као велики шок, јер нису схватили да се Југославија већ толико померила ка Осовинској страни.
Два дана након потписивања Бечког пакта, 27. марта 1941, Срби су поступили. Српски генерал Симовић, уз помоћ скоро свих политичких вођа Србије, извршио је државни удар, приморао на оставку пронемачку владу, послао намесника кнеза Павла у изгнанство и поставио младог краља Петра на престо. То је било равно објави рата Осовинским силама. Са становишта здравог разума, то је био самоубилачки корак. Срби су, међутим, били одлучни да не постану немачки поданици, већ да жртвују своје животе и све што поседују радије него да изгубе слободу коју су стекли после векова горке борбе.
марта Срби су почели очајнички да се наоружавају. Потребно им је било петнаест дана да мобилишу и били би спремни 12. априла. Добро свесна тога, Немачка је напала Југославију 6. априла 1941.
априла немачке трупе ушле су у град Загреб, у правој Хрватској, и биле су дочекане дивљим, одушевљеним поклицима народа који је само двадесет три године раније своје српске „браћу“ и „ослободиоце“ дочекао на потпуно исти начин. Др Мачек, који је водио интриге са Немачком, издао је преко радија наредбу свим својим следбеницима да сарађују са Осовином.
„Кад хрватски пропагандисти у Америци кажу да су за ужасе који су одмах избијали у Југославији били одговорни само усташе, то је, сасвим једноставно, лаж. Павелићева снага терориста бројала је приликом његовог доласка 7. априла у Хрватску највише хиљаду људи. Апсурдно је претпоставити да је он за четири дана могао да распореди своје људе, чак и ретко, по целој земљи и да организује и изврши те нападе.
Срби у иностранству осећали су горку срамоту због брзог слома Југославије. Али објашњење је јасно и није на штету – Срба.
Да су многи Хрвати, и образовани и прости, били згрожени поступцима својих сународника, то знам. Да сам два пута била захвална Хрватима за акте доброте, ако не и за спасавање живота, признајем са захвалношћу. Али чињенице су чињенице, и неправедно је и опасно скривати их, јер је истина једини поуздан водич за деловање.
Главни разлог зашто је Југославија тако брзо пропала јесте што је сваки српски официр у сваком тренутку морао да очекује да ће га у леђа устрелити његов хрватски војник, и стотине су тако и убијене.
Укупно 1.679 официра, што представља 95% хрватских официра у југословенској војсци, који су се заклели да ће штитити свог краља и земљу, показали су се издајницима своје заклетве и прешли су на страну непријатеља. Детаљни подаци, како их је објавио званични гласник Независне Државе Хрватске, укључују 11 генерала, 4 адмирала, 52 пуковника, 73 потпуковника, 68 капетана и 72 морнаричка капетана и официра; такође 1.342 подофицира, ваздухопловних специјалиста и механичара. У хрватским новинама објављена су писма у којима су хрватски официри високог чина са најциничнијом свирепошћу хвалисали да су се оженили српским девојкама из утицајних породица једино са циљем да се увуку на кључне положаје ради ефикасније издаје; толико дуго и толико добро је то било планирано.
Од 224.000 југословенских ратних заробљеника одведених у Немачку, мање од 2% били су Хрвати, и њима у част, јер су само морали да се јаве да су Хрвати па су одмах били пуштени. Од 14.000 српских официра којима је, ако пристану да се потчине Немачкој, понуђена слобода да се врате кућама својим породицама, само је 800 прихватило, а већина њих је касније поново ухваћена и убијена.“
Истог дана када су Немци ушли у Загреб, као део цене за своју „независност“, Хрватска је требало да се бори на страни Немачке, не само против Русије, већ посебно против Срба. 3.априла, три дана пре него што је Немачка објавила рат Југославији, хрватски официр југословенске војске, пуковник Крен, одлетео је у Грац и предао Нацистима ратне планове српске војске, као и карте пажљиво скривених планинских аеродрома Србије које је требало да користи југословенско ваздухопловство. Резултат: Београд, иако проглашен „отвореним градом“, бомбардован је 6. априла, а сви српски аеродроми су уништени.
Помоћ коју су Хрвати пружили немачким армијама у њиховом нападу на Србе често су и поносно описивали хрватски писци. Овде наводимо типичан пример из хрватских новина „Нова Хрватска“ у божићном броју 1942. године. Чланак носи наслов „Хрватски војник у садашњем рату“:
„Сада је јасно“, каже хрватски аутор, „да је немачка војска, у свом победоносном налету, са својом огромном техничком опремом, неописивим моралним ентузијазмом, знањем и вештином, била главни фактор који је изазвао пораз непријатеља на балканском фронту и разбио Грчку…
Међутим, унутрашњу улогу, револуционарну, разорну улогу – ону која је изазвала слом изнутра, тако да ништа није било у реду, ништа на свом месту, ништа припремљено или послато у право време, ништа испаљено или нишанђено исправно, ништа није функционисало како треба – то је била важна улога Хрвата у слому балканског фронта. У таквим улогама Хрвати су радили сјајно. Као што су се показали у миру у својој борби против српске мегаломаније и хегемоније, против терора и експлоатације – тако су сада у рату сви Хрвати деловали као јединствена целина одбијајући послушност, игноришући наредбе, спречавајући везе, стварајући панику, гађајући погрешно, онеспособљавајући тенкове и топове и уништавајући сваку врсту војне опреме, разоружавајући растурене српске војнике и народ. Једном речју, у свим тим биткама Хрвати су деловали по издатој наредби, уништавајући отпор дубоко у непријатељским (српским) линијама на балканском фронту као што су Немци то чинили споља.
Чак и пре почетка рата, одазивање Хрвата у пешадију било је сведено на око 30 до 40 одсто; сви остали су остајали код куће или су бежали у шуме, одлазили на друга места уместо одређених или посећивали рођаке. Током рата било је много неописивих случајева саботаже и пораженства које су Хрвати чинили док су били у служби бивше (југословенске) војске. На пример, према изјави једног војника, када је Врховна команда у Београду наредила да идентификује авионе који лете према Београду, овај хрватски телефониста је одговорио да је видео неке авионе како лете, али да изгледају као „наши“, иако недалеко од њега ти исти авиони (непријатељски) бомбардују војне објекте.
На другом месту неки хрватски војници (телефонисти), уместо да прослеђују наредбе издате разним командама, слушали су усташки радио „Велебит“ (хрватски усташки радио у Италији). Један веома поверљиви курир (Хрват) који је носио важне војне поруке из једне армије у другу, једноставно је отишао кући са свим поверљивим материјалом. На веома важном железничком чвору командант – хрватски потпоручник – бацио је у пећ све своје наредбе и упутства и, у својој „будности“ за одржавање реда у отпремању војних транспорта, успео је да у станицу доведе десет возова војника који нису знали куда да иду, и који су на крају, не знајући шта да раде, отишли кућама заједно са својим хитрим и јуначким командантом.
Шта се дешавало на аеродромима сада је опште познато. На Цвети ситуација је била нормална, али у уторак све је било поремећено. Хрватски техничари, механичари, као и остале посаде ваздушне службе, напустили су аеродроме; српски официри су остали без посада; нису могли да користе своје авионе и да нападају непријатеља из ваздуха. Било је саботаже чак и у противваздушним јединицама, што је испало чак и помало комично. „Стари топници“ из прошлог рата нашли су начин да гађају у свим правцима осим у правом – на немачке авионе.
Артиљерија је такође, захваљујући Хрватима, била онеспособљена на целом балканском фронту – на Нишави, Колубари, Брегалници, Струми и Вардару. Пет-шест недеља пре рата, искусни, способни и одлични војници, углавном Хрвати, послати су тамо да обезбеде тај важан бок по цену својих живота, у случају да велика и моћна, недељива и непобедива бивша (југословенска) војска постане немоћна, поражена и склона бекству кроз вардарску долину ка Солуну и одатле куда год одлуче велики, моћни и непобедиви демократи и савезници Албиона.
У великој немачкој офанзиви према Нишу, Пироту, Скопљу, када је дошао час да Србија војује, хрватске руке, до последњег хрватског артиљерца, запушивале су цеви топова, и све је кренуло наопако на нишавском, струмском, брегалничком и вардарском фронту. Захваљујући Хрватима, сва гађања су била у празно, топови који су гађали били су оштећени, инструменти за нишањење и механички уређаји уништени. На крају су Хрвати или дезертирали или се предали. Срби, видећи уништење своје најважније, најодлучније и најјаче линије, били су паралисани, запањени овом хрватском саботажом.
Иако мали народ, Хрвати су заиста одиграли велику улогу која је довела до слома балканског фронта, који их је коштао – тешких и крвавих жртава. Они су били инструментални у уништавању, у сарадњи са Немцима, прво бивше државе (Југославије) и с њом евентуалног слома балканског фронта, иако им то није било дозвољено када су се (Хрвати и Немци) борили раме уз раме у прошлом рату. Немци и Хрвати извршили су ова велика дела јер су сломом бивше државе (Југославије) разбили после Енглеза најтврдоглављег, најотпорнијег и најкрвожеднијег версајца на Балкану, и тако је створена Независна Хрватска Држава.“ Тако један Хрват описује једно од поносних хрватских достигнућа у војној историји Другог светског рата.
Чињеница да су се Хрвати тако радо ставили у службу стране силе доказује да народи различити по политичком искуству, карактеру и циљевима никада више не смеју бити тако тесно повезани. Цена коју су Срби, кроз каинску издају Хрвата, морали да плате за сан о великој јужнословенској држави, је цена коју ни Срби ни било који други разумни народ не би никада више себи допустио. Хрватска издаја није била само помоћ Немачкој и скоро смртоносан ударац Србима, већ и веома велика несрећа за Уједињене нације. Само захваљујући чуду вековне борачке традиције, чврстини њихових срца и војничком сјају њиховог вође, Срби су војни пораз пролећа 1941. претворили у отпор који Немци, упркос свим силама и лукавствима, никада нису успели да сломе.
Али од Хрвата је тек требало да дође и горе. 12. априла 1941, два дана након што је Хрватска постала независна држава и приступила Осовини, у загребачким новинама објављена је наредба којом се захтевало да сви Срби који нису рођени у граду напусте Загреб у року од двадесет четири часа, уз претњу да ће свако ко скрива Србе бити стрељан. Ова наредба, коју је издао др Анте Павелић, шеф Независне Државе Хрватске, била је увод у масакр Срба који по свирепости и зверствима није надмашен у целој жалосној историји људског рода. Чак и немачки масакри Јевреја, колико год то невероватно звучало, бледе у поређењу. Више од 600.000 беспомоћних Срба, дугогодишњих становника Хрватске – мушкараца, жена и мале деце – погинуло је у буквално неописивим околностима, а још пола милиона је протерано из својих домова, без ичега и умирало од глади крај путева.
Изводи из четири од многих докумената који описују ове масакре представљени су овде. Један је од муслимана, становника Хрватске, други од јеврејског лекара из Београда, а два од самих Хрвата. Једва да треба рећи да су многи Хрвати испуњени ужасом због ђаволских злочина које су починили њихови сународници.
Потребна је напомена о томе како су такви масакри били могући. Као што сви студенти расе, језика и националности знају, Европа не састоји се од хомогених популација, већ од низа острва расе, језика или националности. То је било тачно и за Југославију. Срби нису живели искључиво у Србији, нити Хрвати у Хрватској. Као Американци који се слободно крећу из државе у државу, они су се насељавали час овде, час тамо, а нека од тих насеља била су веома стара. Тако је у петнаестом веку, када су их Турци јако притискали, много Срба кренуло на север, и око милион их се населило у Хрватској, тако да је у Независној Држави Хрватској једна трећина становништва праве Хрватске заправо била српска.
Од 1918. године хрватски политичари попут Павелића и Мачека намерно су учили свој народ да мрзи Србе. Једна од лукавих стратегија коју су Хрвати, као мањинска група, нашли делотворном била је да никада не нападају владу или одређено министарство или партију. Уместо тога, нападали су народ. Двадесет три године пре масакра хрватски вође су убеђивали хрватске сељаке и раднике да су сви њихови проблеми последица српских „угњетача“, баш као што су Немци учили да су сви њихови проблеми због Јевреја. Убеђујући Хрвате у мржњу према својој браћи Србима, можда нису схватили да ће ослобађање потискиване мржње после векова вазалства учинити да Хрвати полуде. У сваком случају, Павелић је одлучио да обезбеди свој положај не само тако што ће се ослободити великог српског елемента у правој Хрватској, већ и елиминисањем Срба у Босни, где већину становништва чине Срби, а која је дата Хрватској као плаћање за њен договор са Немачком.
Босна је од стране историчара, географа и етнолога увек сматрана српском покрајином, јер је претежно српска. Статистика становништва Босне коју је саставила Аустро-Угарска 1914. (пре избијања Првог светског рата), када је Босна била аустро-угарска покрајина, може се сматрати непристрасном, јер Аустро-Угарска никада није волела нити је била склона Србима.Историја
Аустро-угарска статистика о становништву Босне: 1914.
Православни …….. 930.000
Мухамеданци ……… 620.000
Католици ………… 420.000
Укупно ………….. 1.970.000
930.000 православних верника били су Срби. 620.000 муслимана били су Срби који су прихватили мухамеданску веру у петнаестом веку, у време када је овом покрајином владала Турска. 420.000 католика били су хрватски римокатолици. Чињеница је да нема хрватских православних и нема српских римокатолика. Сабрајући православне Србе и муслиманске Србе, види се да је 1914. у Босни било 1.550.000 Срба. То јест, три четвртине становништва било је српско.
Хрватско истребљење Срба Босне било је стога исто толико кршење етике расе и националности коју је Европа развијала вековима као и било шта што су урадили нацисти. То је још један повратак варварству које је црна мрља нашег века.
Масакре су извршиле три гране хрватских снага: усташе, Домобрани и редовна војска. Локални хрватски званичници често су учествовали у стрељању истакнутих српских грађана из свог краја. Већина тих званичника били су људи које је поставио сам др Мачек када је успоставио своју аутономну владу. Они су, готово без иједне оставке, прешли на страну Осовине и наставили да обављају своје функције под Павелићем.
Циљ масакара био је смишљен и политички: да се Хрватска учини „Великом Хрватском“ припајањем Босне и Херцеговине, тако да, ако Савезници случајно победе и допусте становништву да гласа о избору земље, не буде живих Срба који би могли да гласају.
Историја масакара је следећа: Између 12. и 15. априла и у ноћи 31. маја 1941. извршена су масовна хапшења у Загребу, Сарајеву, Мостару, Бањој Луци, Травнику, Дубровнику, Ливну и другим градовима. Први велики масакри догодили су се у ноћи 31. маја, када су групе истакнутих српских грађана ухваћене и одведене на периферију градова и стрељане. Ова пролећна убиства у правој Хрватској углавном се називају глински масакри.
Међу Србима који су страдали у пролећним масакрима био је и грчко-православни митрополит загребачки, који је имао 75 година; др Душан Јефтановић, председник Привредне коморе; родољуб др Војислав Бесаровић; и познати вођа Соколског омладинског покрета, Богдан Виводић. Треба напоменути да су Италијани изнова и изнова покушавали да интервенишу и спасу беспомоћне Србе и често су у томе успевали. Тако је око 350 Срба затворених од стране Хрвата у Мостару, Ливну, Требињу и Дубровнику ослобођено од Италијана. Било је још много случајева када су ужаси згрозили не само Италијане, већ чак и Немце.
Велики масакри 1941. нису се догодили све до 24–28. јуна. Настављали су се с времена на време све до новембра 1945, када је практично свих 1.250.000 Срба и Јевреја било или истребљено или протерано. Каснији масакри одликовали су се заиста хитлеровском лукавству др Анте Павелића. 22. јуна издао је наредбу у којој се каже да ће свако ко примени силу против грађана земље бити строго кажњен. Ова објава, осмишљена да умири Србе, емитована је на радију, читана у црквама и објављена у новинама. Али истовремено је послао шифровану телеграму усташама наређујући им да наставе са масакрима. Шта се догодило најбоље могу да опишу очевици:
Документ I
ПИСМО ГРИЗОГОНО (Привослав Гризогоно, Хрват и римокатолик, члан југословенског дипломатског кора, посланик у Чехословачкој, Пољској…)
„…нечувени злочини. Усташе су толико страшне да су шокирале чак и Немце и Италијане… Очи су вађене живим жртвама… Безброј жена, девојака и деце је силовано.“
Документ II
ИЗВЕШТАЈ ЛУКАЧА (Др Теодор Лукач, Хрват, директор Окружне болнице у Мостару): „Од 24. до 28. јуна убијено је преко 100.000 Срба у Босни… Србе су хватали као дивље звери, на улицама, у званичним зградама и у њиховим канцеларијама… у Глини. Сваке ноћи Срби су везивани и одвођени… у православну цркву, где су убијани ножевима. Лешеви су плутали на крви, а убице су се хвалиле да су ходале у српској крви до колена.“
Документ III
ИЗЈАВА ХЕРБЕРОВИЋА Извор: Правна изјава, потписана и заклетвом потврђена од стране Херберовића Хилмије, муслимана, становника Хрватске, у вези са глинским масакрима: „Убијање је вршено на више начина. Неке су затварали у православну цркву у Глини, која је могла да прими 1.000 људи. Тада би командир чете одабрао око петнаест људи за убијање. Они су онда слати у цркву са ножевима…“
Документ IV
Јеврејски лекар „Захваљујући Србима, југословенски Јевреји су успели да спасу и извуку многе своје сународнике из Немачке и немачких окупираних земаља… У Србији… антисемитизам никада није имао корена. Ниједна немачка мера у Београду није могла да наруши пријатељске односе између Срба и Јевреја… у периоду када су српски студенти и сељаци вешани на главном тргу у Београду, Срби у престоници имали су довољно храбрости да јавно искажу своје негодување због поступања према Јеврејима.
Пример српског народа у односу на Јевреје јединствен је у Европи… Јевреји… треба да искажу захвалност српском народу, истичући њихова племенита дела, њихова хумана осећања и њихову високу грађанску свест и културу…“
Претходни документи, само неколико од многих, дају неку представу о обиму и свирепости хрватског злочина над својим потпуно беспомоћним сународницима, као и о заиста величанственом духу наших савезника и браће, Срба. Мисао о томе какав ће бити резултат заиста је застрашујућа.
Нема Србина живог који није изгубио неког драгог рођака убијеног, са неописиивим мучењима, од стране расе коју су сами Срби спасили од онога што су Хрвати тада звали својим „угњетачем“, Аустријом – од стране истих тих Хрвата, чак и истих људи, који су само двадесет три године раније своје „драге ослободиоце“, своју „драгу браћу Словене“, дочекали са жарким одушевљењем и изразима „вечне захвалности и љубави“.
Ако је икада освета масакрима била оправдана, онда је то у овом случају. Али у интересу светског мира и преосталих Срба самих, наших дивних савезника, од којих сваког ценимо и желимо да остане жив, морамо спречити послератни рат освете на Балкану.
Материјал превео и приредио Петар Макара (Макаров)
