На путу остваривања великих националних пројеката носиоци тих идеја често приступају фалсификовању историје, а први корак у том прекрајању је пропуштање чињеница. Наизглед мали догађај, сукоб локалног карактера познатији као Божићна побуна, одиграо се на Цетињу 7. јануара 1919.
Више од века касније, тај догађај представља камен спотицања, узрок сукоба и најдубљи јаз међу народом у Црној Гори. Данас тај догађај представља кључно оправдање за борбу са такозваним великосрпским хегемонизмом свим народима региона. Тај феномен “великосрпске” идеје био је и основно начело Титове политике за решавање националног питања. На трагу те политике, многи народи добили су своју националност, језик и писмо. Памфлети, прогласи и реферати комунистичких перјаница осоколили су многе народе да раскину своје етничке везе са Србијом. Ипак, вероватно најболнији и најбруталнији облик тог процеса виђен је у Црној Гори.
Побуна “зеленаша”
Овој побуни претходила је Велика скупштина српског народа у Црној Гори, познатија као “Подгоричка скупштина”. Сва братства и племена су бирала између две листе. То су биле бела (бјелашка) и зелена (зеленашка) – присталица краља Николе. Бела листа је добила апсолутну већину. У жељи да потпуно обрише српски идентитет, Скупштина Црне Горе 2018. године поништила је све одлуке “Подгоричке скупштине”.
Зеленаши, присталице краља Николе, нису били противници савезништва са Србијом и били су декларисани Срби, њихово једино различито стајалиште у односу на “бјелаше” било је по питању уређења, сматра публициста са Цетиња Јован Маркуш.
„Та група је у почетку подржала одлуке “Подгоричке скупштине”, али су почели да постављају нове ултиматуме. Они се нису тицали обнове краљевине Црне Горе, ни династије Петровић, већ су тражили да то буде нека врста конфедерације. Постављали су услове који су били једноставно неприхватљиви. Њихов услов је био, малтене, да пола Цетиња заузму они, а пола присталице уједињења. Једном приликом су позвали на преговоре сердара Јанка Вукотића и некадашњег председника Владе Митра Мартиновића и том приликом их затворили у једну колибу. И тако је започео сукоб који су они назвали устанком, иако се у историографији наводи као побуна“, испричао је раније Маркуш.
Како је навео, после пораза “зеленаши” су се отиснули у брда и започела је борба која се претворила у једно беспризорно понашање у виду пљачкања поштара, убијања тадашњих војника Краљевине СХС, које је потрајало све до 1925. године.
„Кључна чињеница је да су све то финансирали Италијани, јер су се тада водили преговори између великих сила и КСХС о далматинској обали и Истри. И то је трајало све док нису завршени ти преговори – истиче Маркуш.
Плебисцит
Иако се данас јављају тенденције да се “зеленаши” представе као истински Црногорци, без икакве додирне тачке са српством, Маркуш каже да је то потпуно нетачно.
„И “бјелаши” и “зеленаши” су се изјашњавали као Срби! Вођа “зеленаша” Крсто Поповић изјашњавао се као Србин. У његовом пасошу стоји да је по националности Србин. Данас имамо ружан однос и према комитском покрету. Они су били људи који су се за време аустроугарске окупације борили против Аустријанаца. А ови данас желе да одметнике и побуњенике представе као комите – каже Маркуш.
Наглашава да се данас пропушта и чињеница да је народ на консулту о уставном уређењу Краљевине СХС дао већинску подршку за уставна питања, односно Видовдански устав, којим је и де јуре створена Краљевина.
„Дакле, 1918. је одржана Скупштина, а 1921. године на Видовдан је донет Устав. У том периоду су трајали ти сукоби међу народом, због чега су међународне снаге одлучиле да се на простору Црне Горе одржи консулт, где ће народ бити у прилици да се изјасни да ли је за ту будућу државу. Према неким проценама, на тај плебисцит је изашло око 67 одсто људи. Дакле, апсолутна већина народа била је за заједничку државу. Ови данас праве једну велику грешку, поништавају одлуку Скупштине, али никоме не пада на памет да поништи и одлуку са референдума. Ако узмемо да је та скупштина била и нелегална, шта ћемо са одлуком народа? Од тога сви беже као ђаво од крста“, истиче Маркуш.
Додаје како овај догађај није утицао на стварање и развој Југославије, али је оставио последице на унутарсоцијалне и идеолошке процесе.
Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори закључила је да је српски народ у Црној Гори исте крви, истог језика, исте вере и истих тежњи с народом који живи у Србији и другим српским крајевима, да им је заједничка прошлост, заједничка патња и све оно што један народ чини народом. Скупштина је одлучила да се краљ Никола Први Петровић Његош и његова династија збаце са црногорског престола, да се Црна Гора уједини са Србијом у јединствену државу под династијом Карађорђевића и да тако уједињења ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца.
Британци
Питање уједињења Црне Горе и Србије дошло је и до британског Парламента, у којем је на захтев групе посланика који су чинили представници тзв. процрногорског лобија покренуто питање наводне српске окупације и анексије Црне Горе. О овим догађајима детаљно је истраживао и научни саветник Историјског института у Београду Александар Растовић.
„Расправљали су о тобожњим злочинима и терору који српски војници наводно спроводе према становништву Црне Горе, при чему су се позивали на нетачне и сумњиве изворе информација. Један од достављача, поред италијанских агената и дипломата, био је и контроверзни Јован Пламенац, председник црногорске владе у егзилу. Они су износили гомилу лажи и неистина о српској војсци, новим југословенским властима, и тражили од британске владе да осуди поступке против Црне Горе, чак и да прекине дипломатске односе са Краљевином СХС и повуче њено признање. Антисрпско и антијугословенско деловање једне групе британских посланика кулминирало је током Мировне конференције у Версају – истиче Растовић.
Како каже, британска влада је још од 1914. била резервисана према Црној Гори, а Асквитов кабинет је 1916. осудио одлуку црногорског владара да пристане на капитулацију. Временом је све више сазревало уверење да династију Петровић треба уклонити с власти и да је природно да дође до уједињења.
– О томе да се британска влада неће противити вољи народа Црне Горе за уједињењем са Србијом и да се неће заузети за краља Николу, Јована Јовановића Пижона је 23. марта 1918. године уверавао Остин Чемберлен, члан ратног кабинета Лојда Џорџа. Коначно, формирање Краљевине СХС, која је постала политичка реалност, и избегавање политичких и дипломатских проблема у земљи и иностранству у вези са питањем Црне Горе нагнали су и владу и Форин офис да ово питање практично прогласе затвореним – закључује Растовић.
