Svet sam u sebi nema istinu koja bi mu otkrila pravu vrednost stvari: samo jedan zakon jasno definiše šta je greh, a šta dobro. To je jevanđeljski zakon. Zakoni ovog sveta ponekad pokušavaju da liče na hrišćanske zakone, ali to je samo naizgled: u stvari, tamo je sve drugačije. Iako se čovek posle svog pada u potpunosti potčinio grehu i postao izopačen, bolestan i ozlojeđen, ipak su se u njemu još sačuvali neki začeci prirodnog dobra koje je u njega prilikom stvaranja utkao Tvorac, premda oni više nemaju čistotu i svetost, nego su rastvoreni otrovom greha.
Međutim, ovakva ljudska “istina” oskrnavljena nečistotom ne može da ga nauči istinskom dobru, ne može da oživi i isceli dušu već je pre dovodi u veliku zabludu. Neverujući ljudi čine mnogo lepih, čak naizgled pohvalnih dela, čine mnoga dobra dela, podvige milosrđa, ljubavi, samopožrtvovanja, ponekad daju svoj život za svoj narod ili za svog bližnjeg, daju poslednji komad hleba gladnom, pomažu jedan drugom u nevolji, žrtvuju svoju imovinu na razna dobra dela, sreću se začuđujući, čak i herojski postupci – mogu se navesti primeri kojima će mnogi biti dirnuti do dubine duše. I sva ova dobra dela ukoliko nisu zasnovana na Jevanđelju, ako ona ne izrastaju iz dubine verujuće hrišćanske duše, sve to – što je toliko pohvalno, sve je nečisto i oskrnavljeno padom i nema pred Bogom onu vrednost koju mu pripisuju ljudi.
Ovu važnu istinu mnogi danas nikako ne mogu da prihvate. Čuvši ovo što je rečeno mnogi su u nedoumici i vređaju se, neki se gneve. I stvarno, čudno zvuči, čovek čini uzvišeni podvig, žrtvuje život radi bližnjeg, umire zbog toga da bi drugi mogao srećno da živi, i za dušu takvog heroja je moguće sumnjati da je spasena, njemu još preti pakao? Zar ovakav postupak ne spira sve čovekove grehove? – Zvuči naizgled surovo. Međutim, pogledajmo s druge strane: ako ovaj junak nije Hrista radi, nije po učenju Jevanđelja, nije iz hrišćanske vere crpeo snagu za podvige, ako se ovo samopožrtvovanje nije vršilo Hristovom silom, ne u ime Božije, onda bi ispalo da čovek može da se spasi i bez Hristovog iskupljenja, to bi značilo da se u samom palom čoveku sačuvala ona sila i čistota koje su dovoljne da se on oživi, da se on sam iščupa iz lanaca greha. Onda – zašto je bila potrebna strašna Golgotska Žrtva, čemu Hristovo učenje, Jevanđelje i Crkva? Čemu tajne molitve i hrišćanski podvizi? Tada bi bila dovoljna samo naša želja i napor volje, čak ni vera nije potrebna?
Kako to? Stvar je u tome što nije isto činiti dobra, prekrasna i pohvalna dela, i činiti dela radi vere! Dobra dela koja se čine bez vere, bez Boga, posvećena su ovom svetu od ovog sveta i dobijaju platu: slavu, čast i poštovanje. Ona su tuđa večnoj nebeskoj slavi. A dela vere imaju unutrašnju posvećenost Bogu, čine se s molitvom, s obraćanjem Bogu, u što većoj tajnosti, da zna samo Bog, takva dela ostavljaju manji spoljašnji utisak, ali ih zato prima Gospod i daće za njih slavu u budućem životu.
I uopšte, nepravilno je smatrati da spasenje duše i nasleđivanje carstva Nebeskog direktno zavisi od naših dobrih dela. Bog ne miluje čoveka i ne spasava ga zbog njegovih dobrih dela, nego zbog njegovog vernog, skrušenog i smirenog srca. Naravno, ova vera ne sme biti bez dela, a ona to ni ne može biti, ona će se obavezno ovaplotiti u konkretna dela, i ova dela će obavezno biti veoma dobra i sveta, jer tim delima vernika uči Sam Gospod.
Zbog toga je nepravilno propovedati ljudima apstraktno dobro, učiti ih da vole bližnjeg, da budu milosrdni i dobri, ne govoreći im pritom o tome da oni to nikako ne mogu da učine pravilno, sveto i bogougodno bez jevanđeljskog učenja, bez Crkve, bez blagodati Svetog Duha, koju mogu da dobiju samo u hramu kroz Svete Tajne. Ako se to ne govori, ljudi će misliti da ukoliko požele mogu sami odlično da reše svoje probleme bez Crkve, bez tajni, bez blagodati Svetog Duha, bez Hrista.
U svetu se često čine dobri postupci, međutim, loši još češće. I grehovi sveta često su istančaniji i raznovrsniji nego dobra dela u njemu. Ovi grehovi su tako blizu ovog dobra da među njima kao da nema protivrečnosti. Jedan isti čovek kojeg svi hvale za njegova dobra dela u istom trenutku čini mnoštvo odvratnih dela na koja niko ne obraća pažnju. Junak sveta čini neki zadivljujući samopožrtvovani postupak, a pre i posle njega čini nešto vrlo podlo i nisko. Takve su vrline ovoga sveta: ovde su ljubav i mržnja jedno pored drugog: samopožrtvovanje, junaštvo i milostinja, a odmah zatim egoizam, samoljublje i oholost. U stvari i jedno idrugo se zasniva na pogubnim strastima. Dobro tamo kao da postoji radi toga da bi davalo senku i veću slast grehu, izoštravalo ukus za njega. Samo ovo dobro svojim korenima crpe prljavu vodu, tajne gorde i sujetne pomisli istog trenutka zaglušuju svako iskreno, u izvesnoj meri uzvišeno stremljenje duše.
Svetitelj Ignjatije kaže: “Delatelj ljudske pravde je pun umišljenosti, uobraženosti i samoobmane; on propoveda i trubi i o sebi i o svojim delima ne obraćajući nikakvu pažnju na zabranu Gospoda (Mt. 6, 1-18). Mržnjom i osvetom plaća onima koji bi se usudili da otvore usta radi osnovanog i dobronamernog protivrečenja njegovoj istini, smatra sebe dostojnim i predostojnim zemaljskih i nebeskih nagrada. Nasuprot tome, delatelj jevanđeljskih zapovesti je uvek pogružen u smirenje: poredeći svoje ispunjenje svesvetih zapovesti sa njihovom uzvišenošću i čistotom on stalno priznaje da je ovo izvršenje krajnje nedovoljno i nedostojno Boga, on vidi da zaslužuje prolazne i večne kazne za svoje grehove, za to što nije raskinuo opštenje sa satanom, za pad, koji je zajednički svim ljudima, na kraju, za samo nedovoljno i često nepravilno ispunjenje zapovesti” (9, t. 5, str. 36).
“Dođe li ti neka dobra misao ti pričekaj, nikako se nemoj ustremiti da je ispuniš brzo i nepromišljeno. Osetiš li u svom srcu neku blagu sklonost, pričekaj; nemoj da te to obuzme. Uporedi je s Jevanđeljem. Razmotri, da li su tvoja dobra misao i tvoja dobra sklonost srca u skladu sa svesvetim učenjem Gospoda. Ubrzo ćeš uvideti da nema nikakve saglasnosti između jevanđeljskog dobra i dobra pale prirode. Dobro pale prirode je pomešano sa zlom, i zato je i samo to dobro postalo zlo, kao što ukusna i zdrava hrana postaje otrov kada se pomeša s otrovom. Čuvaj se da ne činiš dobro pale prirode! Čineći ovo dobro razvićeš svoj pad, razvićeš u sebi umišljenost i gordost, dostići ćeš najveću sličnost s demonima. Nasuprot tome, čineći jevanđeljsko dobro, kao istinit i veran učenik Bogočoveka postaćeš sličan Bogočoveku”.
U svakom delu je važno pogledati u dubinu srca, u tajne odaje naših skrivenih pomisli. Svako delo, pre nego što se rešimo na njega, biva odmereno i ocenjeno našim unutrašnjim silama, tamo se dešava nešto što liči na tajno savetovanje: srce govori svoje “za” i “protiv”, um svoje, osećanje, telo, naše strasti, navike, slobosti, sve se ovde trudi da da svoju reč, i ako se na ovom savetovanju donese pravedan sud, delo se rešava po Hristovim zakonima, ono će se činiti na spas naše duše, ako pak bude dopušteno lukavstvo radi koristi neke strasti, s tajnom mišlju da se nahrani neka strast, onda će delo koje se čini bez obzira na to kako spolja ono lepo da izgleda pre duši naneti štetu nego što će joj doneti korist. I bilo koji sitni i jedva primetni postupak ili korak, uvek je u nama praćen ovim unutrašnjim posvećenjem u nečije ime, čini se radi zemaljskog ili nebeskog, Božijeg ili ljudskog. I često samo ovo posvećenje ima veći značaj nego spoljašnje delo koje se čini, u njemu se sadrži i glavna vrednost onoga što činimo pred Bogom.
Drveće dobrodetelji koje nema svoju osnovu u životvornom i dubokom tlu Hristovih zapovesti uglavnom je iznutra izjedeno crvom taštine i licemerja. Naročito često mi, ni sami to ne primećujući, podsticaje i snagu za vršenje vidljivih i značajnih dela dobijamo od tajne želje da steknemo pohvalu i slavu od ljudi. Ovo tako duboko leži u nama, tako često, tako se svuda sreće u ljudima da se sa pravom može reći: retko koje naše delo biva čisto od ove izveštačenosti. I ovo nije tako lako videti u sebi, međutim, kada s situacija oko nas menja, kada bivamo lišeni sredine u kojoj su se naši podvizi onima koji nas okružuju činili uzvišenim izazivajući pohvalu odmah se pokazuje da zajedno s tim naglo opada i interesovanje da se ovaj trud uloži.
Mnogi su to jasno primećivali živeći u manastiru: manastirska samoća, odsustvo mirjana, monotonost lica oko pređašnjeg podvižnika vrlo brzo ga nateraju na to da ostavi naročita dela. Uskoro on jedva-jedvice nosi najprostija poslušanja, težak mu je i mali trud, nestrpljivo stoji na molitvi u hramu i sl. čak ni za to više nema snage. Međutim, kad se u manastiru pojavljuju gosti, mnoštvo novih lica (na primer, na velike praznike dolaze vernici-mirjani) ovaj iskušenik odjednom odmah oživljuje, postaje bodar i energičan, nema nikakve tromosti, spreman je da učini stotinu dela. U čemu je razlog za takvu promenu raspoloženja? Zar nije u tome što mi, nalazeći se u mnogobrojnom ljuskom društvu stalno iz njega crpimo onaj sok i energiju, koji iznutra hrane i pokreću sve ovo burno ljudsko more, svu ovu svetsku grehovnu delatnost ljudi.
Gordost žitejskaja – evo iz čega često izrasta i naša revnost prema podvizima, i mnogo toga drugog što izgleda da činimo Boga radi. Kako često je Sam Gospod Isus Hristos upozoravao Svoje učenike, sve Svoje sledbenike da se čuvaju ovog licemerja, da ne čine blagočestiva dela da bi ljudi videli, nego tajno, pred Ocem Nebeskim.
Veoma poučne priče se sreću u Otačniku. Ava Evstatije je pričao o sebi: “Dok sam živeo u svetu nikada nisam okušao hranu pre zalaska sunca. Kada sam sedeo u prodavnici nisam ispuštao knjigu iz ruku: moje sluge su prodavali i primali robu, a ja sam neprestano čitao. Sredom i petkom sam delio milostinju siromašnima. Kad bi zvona počela da zvone žurio sam u crkvu i niko pre mene nije u nju stizao. Kada sam izlazio iz crkve pozivao sam sa sobom uboge, koji su tu bili, u svoj dom i oni su sa mnom delili trpezu. Kad sam stajao u crkvi na bdeniju nikada nisam zadremao i smatrao sam sebe za velikog podvižnika. Svi su me slavili i poštovali…
Umro mi je sin: od velike tuge sam se razboleo i jedva sam se oporavio. Posle toga sam se podvizavao koliko sam mogao i nisam se doticao svoje žene: živeo sam s njom kao s duhovnom sestrom. Kada bi se desilo da vidim monaha iz skita pozivao bih ga u svoju kuću da podeli hleb sa mnom. Ove monahe sam pitao za čuda koja čine sveti starci i malo po malo u meni se pojavila želja za monaštvom. Svoju ženu sam odveo u ženski manastir, a sam sam pošao u skit kod ave Jovana kojeg sam poznavao. Od njega sam primio monaški postrig. Blaženi je osim mene imao još dva učenika. Svi su me, videći da sam naročito usrdan u crkvi poštovali. U skitu sam proveo oko pet meseci i veoma je počeo da me uznemirava demon bluda, podsećajući me ne samo na moju ženu nego i na robinje koje sam imao u svom domu. Borba mi nije davala da predahnem ni na trenutak. Svetog starca sam gledao kao đavola i njegove svete reči su mi izgledale kao strele koje me ranjavaju. Kad sam stajao u crkvi na bdeniju nisam mogao da otvorim oči od sna koji me je obuzimao, tako da sam ne jednom, nego nekoliko puta padao u očaj. Mučio me je i demon proždrljivosti, mučio me je toliko da sam često uzimao ostatke hleba i tajno jeo i pio. Ne treba mnogo govoriti, pomisli su me navodile da izađem i pobegnem iz skita, da odem na istok, nastanim se u gradu u kojem me niko ne poznaje i da se tamo predam bludu ili oženim.
Pošto sam u takvoj opsednutosti prljavim i lukavim pomislima proveo petnaest meseci jednom sam sanjao kako se nalazim u Aleksandriji i dolazim da se poklonim svetom apostolu Marku. Kad: gle! Odjednom me je susrelo mnoštvo Etiopljana. Oni me uhvatiše i okružiše, pa kao da se razdeliše na dve grupe. Donesoše crnu zmiju, njome mi svezaše ruke, a drugu zmiju saviše u krug i staviše mi je oko vrata: još su mi druge zmije stavili na ramena i one su mi se pripile uz uši, a zmijom su me takođe i opasali. Zatim dovedoše žene Etiopljanke koje sam nekada imao u svom domu i one počeše da me ljube i da mi pljuju u lice. Njihov smrad mi je bio neizdrživ! Zmije počeše da mi jedu noge, lice i oči, a Etiopljani koji su stajali oko mene otvoriše mi usta i uguraše u njih kašikom nešto ognjeno, a zatim me napojiše vrelom smolom sa sumporom…
Pošto sam od svih ovih priviđenja vikao u snu dođoše braća i probudiše me. Bio sam obliven suzama. Ustavši požurio sam kod prepodobnog staraca i pavši pred njegove noge ispričah mu sve po redu. Starac mi je objasnio značenje svih mučenja koja sam video i naveo mi je njihov razlog – moje strasti i skrivane pomisli. Zatim reče: znaj, sine moje, da su dobra dela koja si činio u svetu bila pomešana sa uznošenjem i gordošću. Tvoja bdenja, tvoj post, tvoji stalni odlasci u crkvu, milostinja koju si davao, sve je to činjeno pod uticajem ljudske pohvale. Zbog toga ni đavo tada nije hteo da te napada. Danas pak videvši da si se naoružao protiv njega on je ustao protiv tebe.
Starac mi je zaveštao da uvek govorim o pomislima koje me uznemiruju i poučivši me tako pustio me je da idem. Od tada sam počeo da otkrivam svoje pomisli i da budem potpuno spokojan. U napomeni uz ovo kazivanje svetitelj Ignjatije kaže: “Monaški podvig se zasniva na istinskom smirenju, sjedinjenom prirodno sa odricanjem od svog “ja” pri čemu se pred čovekom veliča Bog i sva nada na spasenje se polaže u Boga. Nasuprot tome, podvig mirjanina, koji se sastoji od spoljašnjih dela prirodno neguje svoje “ja” i umanjuje Boga pred čovekom. Zbog toga vidimo da su mnogi grešnici stupivši u monaštvo postali veliki sveci, a poznati podvižnici sveta, stupivši u monaštvo pokazali vrlo umeren uspeh, a neki su i propali.”
“Treba ispitati,” govori sveti Jovan Lestvičnik, “zbog čega kada mirjani koji provode život u bdenju, postu i podvižništvu pređu u monaški život, na poprište duhovnog iskustva, daleko od ljudi, ostavljaju svoje ranije nečasno i lažno podvižništvo. Video sam mnogo raznovrsno drveće dobrodetelji koje su zasadili mirjani, koje se hrani taštinom kao gnojem sa đubrišta, gajeno kako bi drugi videli i kako ga pohvalama gnoji zemlja oko njih. Ovo drveće se, nakon što je presađeno na pustu zemlju koju ne posećuju mirjani i u kojoj nema smradne vode taštine odmah osušilo. Drveću koje je vaspitano u nezi nije svojstveno da raste i donosi plod na surovom tlu monaštva”
Arhimandrit Lazar Abašidze
Iz knjige “Tajne bolesti duše“
