Ne tako davno Henri Kisindžer, profesor međunarodnih odnosa i bivši državni sekretar SAD, reče: „Evropske elite degradiraju. Prava moć u svetu pripada ljudima koji nisu izabrani.“
Kisindžer je u intervjuu za američki list „Blumberg” naglasio: „Sadašnji politički lideri Evrope su nesposobni. Nemaju ni smernice ni razumevanje zadataka koji su pred njima.“ Patrijarh američke diplomatije, kako su ga oslovljavali, kritikovao je, posebno, francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Olafa Šolca, koji, po njegovom mišljenju, za razliku od svojih prethodnika nemaju pojma šta je tačno njihova misija. Kao pozitivan primer, naveo je prvog kancelara Savezne Republike Nemačke Konrada Adenauera i francuskog generala Šarla de Gola, koji je postao simbol francuskog otpora i prvi predsednik Pete Republike, napominjući da su dobro razumeli svoju misiju i ispunili svoju ulogu.
Ovo nije prvi put da se Kisindžer bavio temom degradacije zapadnih političkih elita. Ne tako davno, u intervjuu za USA Today, bivši državni sekretar je posumnjao u sposobnost Sjedinjenih Država da vode nezavisnu politiku, izrazivši žaljenje što Americi, kao i svetu u celini, nedostaju „izuzetni lideri“. Ljudi kalibra Adenauera, de Gola, Niksona, Sadata, Li Kuan Jua, Tačer.
Ruski senator i član Saveta federacije, Aleksej Puškov, na svom Telegram-kanalu napisao je da se događa katastrofalna degradacija zapadnih elita: „Od SAD do Nemačke, od severne do južne Evrope, na vlasti vidimo pretežno sive, neobrazovane, neupadljive, ljude prepune primitivnih ideoloških stavova, nesposobne, ali veoma samozadovoljne, narcisoidne lidere koji određuju sudbinu ovih zemalja”.
Zaista, iz nekog razloga, Evropljani su ranije mogli da nominuju profesionalno dostojne političare na odgovorne funkcije, ali poslednjih godina taj proces očigledno ide nizbrdo. Danas je teško ne primetiti da je degradacija zapadnih političkih elita dostigla gotovo kritičan nivo. Ono što ti ljudi govore i rade, često se ne uklapa čak ni u okvire zdravog razuma.
KADROVI IZ KORPORACIJA Natalija Komneva sa moskovske Akademije geopolitičkih problema u radu pod naslovom „Uzroci degradacije političkih elita savremenog Zapada”, objavljenom u časopisu „Ruski socijalno-humanitarni žurnal” u broju 3/2024, tvrdi da je najvažniji uzrok degradacije zapadnih elita taj što dolaze iz transnacionalnih korporacija. Naime, u vreme dominacije nacionalne države javljali su se kadrovi koji su u punom smislu reči bili državnici i dorasli poslu i vremenu u kom su živeli. Međutim, poslednjih decenija država je, pod uticajem globalizacije, ustupila mesto ekonomiji, tj. transnacionalnim korporacijama – krupnom kapitalu. Upravo korporacije postavljaju na ključne položaje u državi kadrove koje su one formirale. Posle toga događa se privatizacija državnih institucija, tj. predaja privatnicima na upravljanje svega što je ranije bila nadležnost države. Naravno, sve ide usvajanjem određenih zakona, zatim kroz formiranje raznih agencija, uključujući i vojne i policijske, privatizaciju obrazovanja i njegove degradacije.
Taj proces je prepoznat kao preobražaj države-nacije u državu-korporaciju. U takvoj „državi“ politika se, i spoljna i unutrašnja, usaglašava na nivou menadžera korporacija.
Kada se, dakle, država-nacija transformiše u državu-korporaciju, rešavaju se dva osnovna zadatka: prvo, stvaranje poslušnog stanovništva da bi se izbegla klasna borba i, samim tim, šteta transnacionalnom kapitalu. Drugo, smena državotvorne elite kako se ne bi dozvolila pobuna – revolucija, odnosno suprotstavljanja transnacionalnom kapitalu.
Rešavanje ova dva zadatka daje isti rezultat: degradaciju političkih elita, ali i samog stanovništva. Takve degradirane elite predstavljaju poslušnike u globalnoj igri korporacija. Drugim rečima, degradacija političkih elita nije prirodni proces, već organizovan od strane korporacija.
Natalija Komneva zaključuje da činjenicu da zapadna elita degradira, ne pominju samo političari, već i naučnici.
Osim toga, naučna zajednica napominje da je jedan od razlog krize liberalne verzije demokratije „jaz“ između elita i društva. Dok birači glasaju za političare koji mogu da reše domaće probleme, elite, putem mahinacija i koalicionih sporazuma, uzurpiraju vlast i oslanjaju se na spoljnu politiku.
„Zapadna demokratija liberalnog tipa ušla je u proces beznadežne krize. Vidimo da sistem koji se razvio u SAD i EU nije u stanju da zadovolji zahteve građana. Čak i ako pravi lider pobedi na izborima, elite pokušavaju da ponište rezultate izbora“, rekao je Pavel Danilin, direktor Centra za političke analize i društvena istraživanja, vanredni profesor na Finansijskom univerzitetu pri Vladi Ruske Federacije. Danilin ovde podseća na nedavne izbore u Rumuniji, Moldaviji, ali i drugim državama (pokušaj ubistva Fica), kada se dogodi pobeda „nepodobnih“ ljudi.
Interesantno viđenje problema degeneracije zapadne elite daje austrijsko-nemački filozof Gerd-Klaus Kaltenbruner u svojoj knjizi „Elita. Obrazovanje za vanredne situacije“.
Kaltenbruner kaže da problem nije vezan samo za Nemačku, već za sve zapadne zemlje. Šta je, dakle, uzrok degradacije elite?
Kaltenbruner tvrdi da je to fenomen pluralizma elite, u užem smislu, uključujući političke, ekonomske, vojne i birokratske elite. Svoj stav pravda pozivajući se na Dejvida Rizmana koji je opisao situaciju u Sjedinjenim Državama na sledeći način: „Vladajuća klasa (prošlosti) sada je zamenjena brojnim grupama, od kojih se svaka borila za vlast i ima je toliko, da može da ukine mere koje su očigledno štetne za nju i, iako u ograničenijem obimu, obezbedi poštovanje sopstvenih pravila. Različita udruženja velikih i malih preduzeća, komisije za filmsku cenzuru, poljoprivrednici, radnici i predstavnici profesionalnih krugova, velike etničke manjine i regionalne grupe – svi oni su u mnogim slučajevima zauzeli pozicije sa kojih mogu da neutrališu napade potencijalnih protivnika (…) Ove interesne grupe nisu ni vodeće ni vođene.“
METOD KOOPTACIJEKako je američka elita, tako uspešna pre samo dvadeset pet do trideset godina, mogla tako brzo da degeneriše, pitanje je koje postavlja Iščenko.
Odgovor ćete dobiti, ako analizirate metode izbora i imenovanja zapadnih političara poslednje četvrtine veka i uporedite ih sa metodama izbora i imenovanja partijskih kadrova u nestalom SSSR-u. Suština je da ćete naći mnogo toga zajedničkog.
U oba slučaja korišćen je metod kooptacije. Ovo je prilično efikasan metod održavanja visokog potencijala vladajuće elite, ali je izuzetno zahtevan. Izbor mora biti što precizniji i objektivniji.
Postizanje takve objektivnosti od strane ljudske zajednice je gotovo nemoguće. Da bi se to postiglo, neophodno je poveriti izbor kadrova mozgu, srodnom po strukturi veštačkoj inteligenciji – on mora biti u stanju da se potpuno isključi od emocija i deluje u strogo definisanoj paradigmi. Političari koji su posedovali potrebnu mentalnu organizaciju sastali su se ne više od deset puta u celokupnoj istoriji čovečanstva (moguće čak i manje).
Verovatnoća da će u određenom vremenu na određenom mestu izbor kandidata za kooptaciju na vlast izvršiti političar koji poseduje potrebne kvalitete teži nuli. Stoga, u većini slučajeva, izbor vladajuće elite metodom kooptacije brzo se pretvara u izbor ograničenih, ali inteligentnih i efikasnih izvršilaca od strane talentovanih, proaktivnih lidera. Dok je prva generacija lidera na vlasti, takav izbor čak povećava efikasnost sistema, ali kada proaktivni talenti odu, a efikasna prosečnost preuzme vođstvo, upravljački aparat počinje brzo da se degeneriše: svaka sledeća generacija kooptiranih lidera postaje gora od prethodne, a pad i kreativnih sposobnosti i moralnih kvaliteta nastavlja se iz generacije u generaciju u geometrijskoj progresiji.
Dejvid Rizman, u suštini, samo ponavlja ono što je mađarsko-nemački sociolog Karl Manhajm napisao iz svog britanskog egzila: „Što je više elitnih grupa u društvu, to svaka od njih više gubi svoju vodeću funkciju i moć uticaja, jer se međusobno neutrališu. U demokratskom masovnom društvu, nijedna od ovih grupa ne može se etablirati tako snažno, da ostavi svoj trag na celokupno društvo.” Govorimo, dakle, o pluralizmu elita. Nijedna od njih nije sposobna, kao što je nekada bila aristokratija, da društvu da jedinstven karakter i da bude obrazac. Međutim, skoro svaka može delovati kao veto grupa, sprečavajući akcije koje su suprotne njenim interesima. Ono što nam u velikoj meri nedostaje da bismo postigli proboj jeste „super-elita“, sa voljom i snagom da zaštiti one zajedničke interese koje ne priznaje nijedno od mnogih drugih udruženja. To mora biti, u najvišem smislu, državna elita (Staats-Elite), sposobna da potčini čak i najmoćnije partikularističke snage industrijskog društva principu opšteg dobra.
Sigurno je da takva državna elita ne postoji u Nemačkoj, ali ni na celokupnom Zapadu, i ne treba mnogo da bismo predvideli da će čak i jednostavan zahtev za takvom suverenom vlašću nad mnoštvom drugih elita biti viđen kao recidiv autoritarnog etatizma, ako ne i osuđen kao manifestacija fašističkog tipa razmišljanja. Međutim, problemi koji nisu u potpunosti (ili iscrpno) opisani ključnim rečima, kao što su ekološka katastrofa, energetska kriza i populaciona politika dokazuju da teško da postoji drugi izlaz osim onog koji je ovde predložen (formiranje super elite). U ovom kontekstu, trebalo bi da se setimo izjave velikog španskog liberala Salvadora de Madarijage: „Suprotno izgledu, liberalne demokratije su možda čak i više zavisne od vođstva nego drugi, autoritarniji oblici vladavine; jer…, njihova prirodna tendencija da oslabe izvor političke moći mora biti suprotstavljena višim stepenom autoriteta njihovih vođa.“
KRIZA AUTORITETA Ni funkcionalne elite specijalista i stručnjaka (bez obzira koliko su kvalifikovani u svojim oblastima), niti nezadovoljne protestujuće „refleksivne elite“ socijalnih teologa i doktora društveno-humanističkih nauka ne mogu da obezbede takav autoritet, koji je u potpunosti kompatibilan sa demokratskom vladavinom prava.
Džon F. Kenedi je otvoreno zastupao ovaj stav: „Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas, pitajte šta vi možete da učinite za svoju zemlju.” Ali čak i ako prihvatimo verovatnu tezu da demokratija i političke elite nisu međusobno isključive, problemi povezani sa zadatkom formiranja demokratske elite su izuzetno raznovrsni i složeni.
Evo nekoliko. Prvo, veštine koje su obično potrebne za pobedu na izborima u demokratskim zemljama imaju malo sličnosti sa talentima potrebnim za efikasno upravljanje državom nakon te pobede. Populizam i demagoška retorika imaju malo zajedničkog sa liderskim kvalitetima u vanrednim situacijama.
Drugo, u modernim demokratijama, grupa ljudi sa malo moći može kolektivno postati moćnija od grupe uticajnih ljudi. To je moguće, jer postoji razlika između moći pojedinca i moći njegove grupe. Elita moćnih ljudi nije nužno moćnija od elite manje moćnih ljudi, ako su ovi drugi brojniji i sposobni da parališu strateški važne centre sistema.
Treće, ovo je usko povezano sa fenomenom koji se može opisati – gotovo dijalektički – kao anarhija moći. Kao što na međunarodnom nivou samo male i srednje države mogu da ratuju jedna protiv druge, dok su supersile, uprkos svojim ideološkim i drugim razlikama, osuđene na neprijateljsku koegzistenciju, ako ne i na antagonističku saradnju. Tako i u svakodnevnim unutrašnjim sukobima političke elite, ma koliko bile moćne, često moraju da vode računa o opozicionoj eliti kako ne bi blokirala njihove odluke, tj. da ih ne bi pretvorile u elitu nemoćnih.
Kakva je korist od raketa dugog dometa i atomskih bombi ako protestni pokret uspešno poziva poreske obveznike na štrajk, ako poštari, mašinovođe i sakupljači smeća odbijaju da rade, i ako pacifisti blokiraju kasarne?
Četvrto, preovlađujući sistem vaspitanja i obrazovanja je naglašeno antielitistički. U težnji za izjednačavanjem, koje utiče na sve sfere života, vrednost individualnih dostignuća se sve više ignoriše u korist zahteva za integracijom, društvenošću, homogenošću i političkom korektnošću. Istovremeno, zbog rada u transnacionalnim korporacijama ljudi zaborave da se rad može doživeti kao prijatna samorealizacija, kao služba društvu, a ne kao moranje da se zaradi novac.
Drugim rečima, uz potpuno opravdanu želju da se pomogne slabima i manje sposobnima, ignoriše se neophodna podrška visoko nadarenima i onima koji pokazuju natprosečne rezultate. Time se blokira proces selekcije neophodan za formiranje elite. Ignorišu se i rezultati bioloških, psiholoških i bihejviorističkih studija, što ukazuje na to da razlike među ljudima nisu određene samo okruženjem i vaspitanjem, već i unutrašnjim sklonostima i sposobnostima.
PITALI SMO VEŠTAČKU INTELIGENCIJU
Koji su uzroci krize zapadne elite?
Kriza zapadne elite je složen i višeslojan fenomen koji se javlja u političkom, ekonomskom, kulturnom i institucionalnom smislu. Uzroci te krize mogu se podeliti na nekoliko glavnih kategorija:
1. Gubitak legitimiteta i poverenja
l Građani sve manje veruju institucijama, kao što su parlamenti, vlade, mediji i finansijski sistemi.
l Elite se doživljavaju kao odvojene od običnih ljudi, interesima i načinom života.
l Afere, korupcija, i „vrata u karijeri“ (rotacija između vlasti i biznisa) urušavaju javni ugled elita.
2. Nejednakost i ekonomski problemi
l Rastuća ekonomska nejednakost, posebno nakon finansijske krize 2008.
l Osjećaj da globalizacija i neoliberalna politika idu u korist malom broju ljudi na vrhu.
l Srednja klasa se oseća ugroženo, a mladi često nemaju iste ekonomske šanse kao prethodne generacije.
3. Geopolitičke promene i gubitak dominacije
l Uspon Kine, Rusije i drugih zemalja koje izazivaju zapadnu hegemoniju.
l Zapadne elite često deluju nespremno ili neodlučno u odnosu na nove globalne izazove.
l Problemi u upravljanju međunarodnim institucijama (UN, STO, EU…) i pad uticaja zapadnog modela demokratije.
4. Unutrašnje podele i identitetske krize
l Rast populizma, nacionalizma i političke polarizacije (Tramp u SAD, Brexit u Velikoj Britaniji, itd.).
l Kulturni ratovi: rasna pitanja, migracije, LGBTK+ prava, politička korektnost — teme koje dele društva.
l Elite često deluju kao da nisu u stanju da reše, ili čak razumeju, te konflikte.
5. Tehnološke i informacione promene
l Razvoj interneta i društvenih mreža omogućio je kritike elite „odozdo“.
l Monopolizacija digitalnog prostora (Big Tech) i cenzura informacija izazivaju nepoverenje.
l Gubitak kontrole nad narativima – mediji više nisu jedini izvor „istine“.
6. Kulturna izolacija i ideološka zatvorenost
l Mnoge elite su u tzv. „balonima“ — okružene istomišljenicima, bez razumevanja širokih slojeva stanovništva.
l Institucije visokog obrazovanja, mediji i kulturne ustanove često proizvode elitu sa sličnim vrednosnim sistemom, ali nedovoljno osetljivu na probleme realnog života.
Zaključak:
Kriza zapadne elite nije proizvod jednog uzroka, već akumulacija više istorijskih i društvenih procesa. Dok se zapadna društva i dalje tehnološki i ekonomski razvijaju, poverenje u one koji ih vode opada. Ukoliko se taj trend ne preokrene, moguće su dublje institucionalne i političke promene u narednim decenijama.
KOPERNIK BI I DANAS STRADAO Nijedan obrazovni sistem, koliko god se trudio, još nije uspeo da eliminiše ili čak značajno smanji ove razlike. Izražavanje takvih ideja smatra se znakom „elitističke arogancije“ i povratka „fašističkom biologizmu.“ Tvrdi se, da su sve razlike u inteligenciji, karakteru, mentalnom zdravlju, radnim navikama itd. uzrokovane razlikama u spoljašnjim društvenim faktorima i da se stoga mogu eliminisati kroz pedagogiju usmerenu ka jednakosti ili promeni društveno-političkog sistema. Ali svako ko deli ovo verovanje je u suprotnosti sa naučnim gledištem i ne ponaša se ništa drugačije od rimokatoličkih teologa koji su se protivili Kopernikovoj revoluciji.
Peto, ono što nazivamo političkom elitom je ono što je britanski državnik Edmund Berk imao na umu kada je, pre oko dvesta godina, govorio o potrebi za „prirodnom aristokratijom“, koju nije poistovećivao sa naslednim plemstvom. Berk ju je pre shvatio kao manjinu koja poseduje određene kvalitete koji je čine sposobnijom od drugih da vodi naciju. Među uslovima neophodnim za takvu prirodnu aristokratiju, Berk je uvrstio „slobodno vreme za čitanje, razmišljanje i razmenu mišljenja”.
Svako ko i malo zna o načinu života naših današnjih vodećih grupa ne može da ne primeti koliko im nedostaje ova privilegija kreativnog slobodnog vremena, koju je Berk smatrao neophodnom.
Do ranog modernog perioda, organizacija rada i aktivna briga za materijalni prosperitet nisu bili odgovornost političke elite. Oni koji su podržavali proces proizvodnje nisu bili na vrhu društvene piramide, već mnogo niže. Uspon na društvenoj lestvici značio je sve veće udaljavanje od sveta ekonomije, a danas je ekonomija ta koja određuje napredovanje, odnosno vlasnici kapitala (iako su često pohlepni, egoistični, primitivni…) Privilegovane grupe nisu bile samo izuzete od brige o materijalnim potrebama društva, već im uopšte nije bilo dozvoljeno da brinu o njima, iz razloga prestiža ili zbog određenih društvenih tabua.
Koliko god očigledno bilo da manjina isključena iz procesa materijalne proizvodnje nije uvek mudro koristila slobodno vreme koje joj je bilo dostupno, ne može se poreći da je sve što smatramo najvišim dostignućima kulture antičkog ili sveta srednjovekovlja nastalo na toj osnovi. Ovo se odnosi na klasičnu grčku filozofiju, kao i na Firencu Medičija, Versaj Luja XIV, čak i na Nemačku Geteovog vremena, epohu klasicizma i romantizma.
Aktuelno stanje zapadne elite nije samo problem zapadnih društava, već čitavog čovečanstva, jer kako to naglašava Veniamin Popov za portal „journal-neo.su“, degradacija zapadne elita jeste velika opasnost za međunarodni mir. Ako pogledamo doskorašnje lidera Zapada, vidimo da postoje ljudi koji su se ukaljali raznim vrstama zločina, misle samo na svoju korist i praktično nemaju stratešku viziju, a veoma su agresivni i skloni rešavanju geopolitičkih pitanja ratom.
Najupečatljiviji primer za to je bivši premijer Velike Britanije Boris Džonson. On je organizovao žurke tokom borbe protiv Kovida-19, kada su svi događaji ove vrste bili zabranjeni, naravno prema njegovim instrukcijama. Međutim, te smernice, kako je pisala engleska štampa, odnosile su se samo na obične ljude u Engleskoj, ali ne i na one na vlasti. Kada su ove činjenice postale javne, Džonson je bio primoran da podnese ostavku na mesto premijera. Međutim, nedavno je otkriveno da je lagao i parlamentarnu komisiju koju su činili članovi njegove stranke, te stoga mora da se odrekne svog mandata kao član Donjeg doma. Vredi napomenuti da je nekoliko engleskih novina nazvalo B. Džonsona šarlatanom.
Drugi autor, Rastislav Iščenko, za portal „zvezdaweekly.ru“ u izrođavanju zapadne elite vidi ključni znak katastrofe Zapada. Da bi Zapad opstao treba da reši pitanje odabira elite.
