Ljudi koji su tokom života bili aktivni mogu dugo da održe svoje intelektualne sposobnosti. Nova istraživanja pokazuju da osobe sa višim obrazovanjem i većom kognitivnom rezervom duže prikrivaju rane znake demencije, pa se simptomi kod njih javljaju tek kada su patološke promene u mozgu već uznapredovale. Kognitivna rezerva je sposobnost mozga da izdrži oštećenja nastala usled starenja ili bolesti, pa tako i da duže održava intelektualne funkcije tokom razvoja demencije. Poznato je da se patološki procesi kod većine oblika demencije razvijaju decenijama pre pojave vidljivih simptoma. Zbog toga se kod osoba sa većom kognitivnom rezervom dijagnoza često postavlja kasnije, što može stvoriti utisak da bolest brže napreduje, iako su one u stvari duže odolevale ispoljavanju simptoma.
Kako ističe dr Aleksandra Pavlović, neurolog, vanredni profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu, obrazovanje, stalno učenje i sticanje novih znanja su veoma važni za naš mozak jer povećavaju kognitivnu rezervu. Pored obrazovanja, na kognitivnu rezervu utiču i intelektualne aktivnosti, hobiji, fizička aktivnost i zdrav način života, jer sve to stimuliše mozak. Ljudi koji su tokom života bili aktivni, i umno i fizički, imaju veću otpornost na oštećenja u mozgu i mogu duže da održe svoje intelektualne sposobnosti. – Demenciju definišemo kao stečeni poremećaj intelektualnih funkcija koji ometa obavljanje svakodnevnih životnih aktivnosti. Najčešće se demencija povezuje sa postepenim gubitkom pamćenja, ali se zapravo takođe razvijaju i poremećaji govora, smetnje orijentacije, pad vizuoprostornih sposobnosti, gubitak egzekutivnih funkcija (sposobnost da organizujemo svoje ponašanje), kao i drugih kognitivnih (saznajnih) funkcija. Neretko, osoba sa demencijom ima i poremećaje ponašanja i raspoloženja, kao i izmene ličnosti. Važno je istaći da demencija nije normalan deo starenja, već skup bolesti koja dovode do toga da oni pogođeni ovim stanjima postepeno postaju zavisni od pomoći okoline – ističe dr Pavlović.
U razgovoru za pacijentom i njemu bliskim osobama lekari dobijaju važne podatke o tome kada su se primećeni prvi simptomi i znaci kognitivnog pada, procenjujemo funkcionisanje obolele osobe i identifikujemo faktore rizika za nastanak tegoba. Cilj kliničkog pregleda jeste da objektivizuje kognitivni status osobe za koju se sumnja da ima demenciju i da identifikuje elemente koji bi upućivali na konkretnu dijagnozu. Neophodno je potom uraditi ciljane analize krvi i dodatne preglede (kao što je magnetna rezonanca mozga) kojima se isključuju stanja koja imitiraju demenciju, prepoznaju bolesti koje bi bile uzročnik demencije i vizualizuju stanje mozga (da li postoji, u kojim regionima i koliko je izražena atrofija mozga, da li postoje vaskularna oštećenja mozga ili neki drugi patološki proces…). U nekim slučajevima potrebno je proširiti dijagnostiku jer se zaključak ne može doneti bez lumbalne punkcije, elektroencefalografije (EEG) i drugih pregleda.
– Postoje upozoravajući znaci demencije koji ukazuju na kognitivni pad i treba da nas zabrinu. Svi ponekad zaboravimo neke stvari, ali ih se posle nekog vremena ipak setimo. Ali ako zaboravnost postane česta i ako se ne možemo setiti važnih informacija, to može biti znak demencije. Osoba sa demencijom može ostavljati predmete na netipičnim mestima i imati problema da pronađe prave reči za jednostavne, dobro poznate pojmove, što je drugačije od uobičajenog zaboravljanja. Takođe, gubitak orijentacije u vremenu i prostoru, kao što je gubljenje u relativno poznatoj okolini, i poteškoće sa brojevima ili računanjem jesu alarmantni znaci. Promene u raspoloženju, ponašanju i ličnosti, kao što su gubitak interesovanja, pasivnost ili agresivnost, takođe mogu ukazivati na demenciju. Ove promene mogu otežati svakodnevni život i zahtevaju pažnju – dodaje naša sagovornica.
Demencija može imati veliki broj uzroka. Najčešće su takozvane primarne progresivne demencije, na prvom mestu Alchajmerova bolest. Potom se po učestalosti nalaze razni oblici vaskularnih demencija, koje su posledica oštećenja moždane cirkulacije bilo usled moždanog udara, bilo usled progresivnih bolesti krvnih sudova mozga. Nije retka situacija da kod obolele osobe postoji dva ili više uzročnika demencije, na primer degenerativna i vaskularna komponenta, i ovo se naziva mešovitom demencijom.
Da li se demencija može prevenirati odnosno sprečiti?
– Kaže se da nikada nije dovoljno rano za prevenciju demencije. Danas je poznato bar 12 faktora rizika koji se mogu kontrolisati i koji utiču na pojavu demencije u različitim životnim dobima. Važno je da od ranog detinjstva imamo dobar nivo obrazovanja, jer je nisko obrazovanje povezano sa većim rizikom od kognitivnog pada kasnije u životu. Kod sredovečnih i starijih osoba bitno je kontrolisati visok krvni pritisak, lečiti šećernu bolest, smanjiti prekomernu težinu, lečiti depresiju, izbegavati pušenje i zloupotrebu alkohola, kao i sprečavati povrede glave. Fizička aktivnost i česti društveni kontakti takođe pomažu u prevenciji demencije. Novi faktor rizika je zagađenje vazduha, koje može povećati i rizik od moždanog udara. Jedan često zanemaren faktor je gubitak sluha – osobe koje treba da koriste slušni aparat, ali ga ne upotrebljavaju imaju lošije kognitivne sposobnosti, verovatno zbog manje stimulacije mozga – napominje dr Pavlović.
Lečenje demencije zavisi od uzroka, pa je prvo važno postaviti preciznu dijagnozu. Kod Alchajmerove bolesti koriste se lekovi koji deluju na neurotransmiterske sisteme mozga kako bi se ublažili simptomi i u nekoj meri usporilo napredovanje bolesti, ali se ona ne može zaustaviti. – Razvijaju se i novi lekovi, poput monoklonskih antitela, koji ciljaju patološku belančevinu u mozgu, beta-amiloid. Kod vaskularne demencije najvažnije je kontrolisati faktore rizika koji utiču na cirkulaciju mozga, kao što su visok krvni pritisak, šećerna bolest i druge faktore rizika za moždani udar, uz ciljanu primenu lekova za sprečavanje novih oštećenja. Takođe, ako se pronađu drugi lečivi uzroci kognitivnog pada, oni se moraju lečiti. Mnogi pacijenti sa demencijom imaju i promene u ponašanju i raspoloženju, kao što su depresija, uznemirenost ili agresivnost, koje zahtevaju dodatnu terapiju da bi se olakšalo njihovo funkcionisanje i briga o njima – zaključila je dr Pavlović.
