Prednacrt Građanskog zakonika Republike Srbije sadrži odredbu kojom se dopušta pravo na dostojanstvenu smrt. Reč je o članu 86 iz prve knjige Prednacrta, u kome se regulišu prava ličnosti. Kako stoji u Napomeni odmah ispod pomenutog člana, ukoliko ova odredba bude usvojena, u predloženoj ili nekoj drugačijoj formi, to će inicirati donošenje posebnog zakona, kojim će detaljno biti regulisano pomenuto pravo, a to podrazumeva i promenu Krivičnog zakonika Republike Srbije.
Rasprava o legalizaciji eutanazije zahteva, pre svega, da se jasno klasifikuju i odrede pojedini vidovi „dobre smrti”, kao i da se precizno ustanovi razlika između samoubistva, asistiranog samoubistva i eutanazije. Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Jovan Babić objasnio je razliku između voljne (dobrovoljne), nevoljne (nedobrovoljne) i protivvoljne eutanazije. U prvom slučaju, okončanje života u medicinskim uslovima obavlja se prema izraženoj volji pacijenta, nakon procene lekara da je bolest u terminalnoj fazi i da su patnje kojima je pacijent izložen (i to ne samo fizičke) ili koje predstoje – ireverzibilne. U nevoljnoj eutanaziji pacijent nije u stanju da neposredno traži okončanje života, ali se ova saglasnost može pretpostaviti – na primer, na osnovu ranije izjave pacijenta dok je još bio komunikabilan.
Protivvoljna eutanazija, prema profesoru Jovanu Babiću, zapravo i nije „dobrovoljna smrt”, nego ubistvo, jer ovde izostaje izražena volja pacijenta ili se ne uzima u obzir njegovo protivljenje. Takođe, može se napraviti razlika između aktivne (neposredno okončanje života uz pomoć medikamenata), pasivne (odustajanje od daljeg lečenja, isključivanje aparata koji održava u životu) i indirektne (medikamentima se poboljšava kvalitet života, ali istovremeno evidentno skraćuje životni vek) eutanazije. U ovom predavanju ukazano je i na slabosti i nedostatke navedene klasifikacije, iz čega ishodi potreba da se eutanazija stalno i iznova problematizuje.
Milosrdna smrt i medicinska etika
U izlaganju docentkinje Pravnog fakulteta u Beogradu Ivane Marković uporedno su izložena zakonska rešenja kojima se odobrava aktivna eutanazija u zemljama Evropske unije – Švedskoj, Belgiji, Nemačkoj i Španiji. Belgija ima najliberalnije zakonodavstvo, koje dopušta čak i eutanaziju maloletne dece ili dece sa smetnjama u razvoju, i to na osnovu pribavljenog pristanka i odobrenja roditelja. Znatna ograničenja, nasuprot tome, prisutna su u španskom zakonodavstvu, što je verovatno posledica uticaja Katoličke crkve u ovoj zemlji, piše Politika.
O problemima koji proističu iz uvođenja prava na „dostojanstvenu smrt” govorio je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Igor Vuković. Izlažući probleme uvođenja aktivne eutanazije u pravni sistem Srbije (recimo, usklađivanje sa članovima 117 i 119 Krivičnog zakona), Vuković je ukazao i na teškoće koje proističu iz iskustava u onim pravnim sistemima gde je aktivna eutanazija legalna. Na primer, kada je reč o eutanaziji dece, kako je moguće adekvatno pribaviti njihovu saglasnost? Ili ukoliko se eutanazija vrši na osnovu prethodno izražene volje pacijenta kome preti senilnost – da mu život bude okončan kada nastupe simptomi – da li treba uzeti u obzir promenu mišljenja izrečenu nakon pojave bolesti? Kada je reč o Srbiji, legalizacija eutanazije podrazumeva i dekriminalizaciju nekih postupaka koji, prema pozitivnim propisima, podležu krivičnom gonjenju.
– Legalizacija eutanazije u razvijenim zemljama Zapada sugeriše da je reč o procesu koji je komplementaran savremenoj liberalnoj ideologiji – naglasila je u svom prilogu psihijatar i akademik Dušica Lečić Toševski i dodala da u tom kontekstu treba posmatrati i činjenicu da se eutanazija u nekim državama dozvoljava i nad osobama sa teškim psihijatrijskim poremećajima, uz obrazloženje da ove bolesti izazivaju patnju dugotrajniju nego kod somatskih oboljenja. Primena eutanazije podrazumeva da najveći teret odgovornosti podnesu upravo lekari. Istakla je da legalizacija eutanazije predstavlja najznačajniji bioetički problem današnjice.
O prvim zalaganjima lekara u Srbiji za legalizaciju „milosrdne smrti” govorio je dr Zoran Vacić, analizirajući stavove doktora Milivoja Milenkovića, koji, navodeći argumente u prilog dopuštanja eutanazije, uzima u obzir biološke, sociološke i patološke faktore. Vacić je u svom izlaganju ukazao i na probleme koji proističu iz Milenkovićevog pristupa, naročito autorov kritički stav prema deontološkoj etici, koju pretpostavlja već sama Hipokratova zakletva.
Danica Grujičić, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, istakla je da pacijenti u terminalnoj fazi bolesti pre svega žele prestanak tegoba, a ne smrt. Volja da budu eutanazirani pratila je samo teške trenutke, koji se medicinski mogu prevladati, omogućavajući kvalitetan život, čak i terminalnoj fazi bolesti. Iz toga ishodi, smatra dr Grujičić, da treba raditi na razvijanju metoda lečenja, povećanja kvaliteta i produženju života i kada bolest uđe u nepovratnu fazu i, posebno, na psihološkoj podršci pacijentima. „Živimo u vremenu velikih naučnih dostignuća i, umesto da uporedo sa tim raste i briga o bližnjima i nagrada za one koji neguju ljude sa zdravstvenim problemima, sve se to tumači kao nepotreban ekonomski gubitak – što opravdava eutanaziju ’na zahtev pacijenta’”, istakla je profesorka Grujičić.
„Holistički pristup, u kome je naglašen značaj multidisciplinarnih strategija u funkciji pomoći pacijentu i njegovoj porodici, nije usmeren samo na puko produženje, već i na očuvanje dostojanstva i kvaliteta života teško obolelih osoba, a u svemu tome značajnu ulogu ima upravo psihološka podrška”, istakla je i dr Marija Andrejić iz Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije. Osim kontrole somatskih simptoma, podjednako je važno obratiti pažnju i na psihosocijalnu patnju pacijenta, a ovakav, suportivni pristup, pokazalo se, značajno utiče da smanjenje depresije i anksioznosti, pa samim tim i na želju pacijenta da okonča život.
Antropološki i teološki stavovi
U predavanju dr Bojana Jovanovića pokazano je da u tradicionalnim društvima odnos prema teškim bolesnicima podrazumeva određene postupke, čiji je cilj omogućavanje lakšeg umiranja, ali da to nije dobilo formu ogoljenog usmrćivanja starih i onemoćalih ljudi, za razliku od modernog doba u kome eutanazija postaje oblik ideologije. Vladimir Đurđević izložio je političke kontekste, koji pokazuju drugačiji pristup eutanaziji u prenovovekovnom i modernom epohalnom sklopu, zaključujući da se smisao zahteva za legalizaciju „dobre smrti” ne može razumeti bez epohalnih orijentira, a dr Zoran Kinđić, redovni profesor Fakulteta političkih nauka, govorio je o antihrišćanskom smislu eutanazije: na posthrišćanskom Zapadu sve je izraženiji stav da eutanaziju treba legalizovati, pa nije teško složiti se sa mišljenjem pape Jovana Pavla II da je u naše vreme sve izraženija kultura smrti.
Prema Kinđiću, legalizovanje prava na eutanaziju u Srbiji značilo bi još jedan korak u daljem odricanju od hrišćanskog etosa, donoseći opasnost zloupotrebe u svrhu eliminacije čak i onih koji ne žele da budu eutanazirani. Teološki, eutanazija je negiranje Krsta kao paradigme spasenja, istakao je Nenad Bojkov, magistar teologije, jer stradanje, uključujući i patnje proistekle iz teške bolesti, nisu besmislen teret, već mogućnost duhovnog uzrastanja i sjedinjenja sa Bogom.
Izlaganja na ovom skupu pratila je živa diskusija, u kojoj su, osim predavača, učestvovali i slušaoci, uglavnom lekari, ali i pravnici, politikolozi, teolozi i istoričari umetnosti, što potvrđuje da se eventualno legalizovanje eutanazije u Srbiji ne sme uzeti zdravo za gotovo bez ne samo naučne nego i javne rasprave. Iz tog razloga će predavanja sa skupa biti objavljena u tematskom zborniku radova, čije se pojavljivanje očekuje na jesen.
Uz ideju o legalizaciji eutanazije, koju je doneo naučni skup Srpskog lekarskog društva, treba problematizovati i isticati skrivene etičke, medicinske i pravne probleme, jer, kako je u uvodnoj reči istakao predsednik ovog društva prof. dr Milan Nedeljković, nije reč samo o jednom izolovanom postupku, nego je u igri i dalekosežna promena na relaciji lekar–pacijent.
