Sve je više pokazatelja da Zapad ne namerava da vojno eskalira u Ukrajini, već da se opredeli za hladnoratovski pristup dugogodišnjeg obuzdavanja Rusije. Kako će odgovoriti Moskva?
Neuspeh opklade na posrednički rat sada podstiče zapadne aktere da razmotre pregovore sa Rusijom o prekidu vatre u Ukrajini – i to duž linija sadašnjeg statusa kvo – a bez čvrstih političkih obaveza. Ovo bi transformisalo sukob u klasični hladnoratovski format. Zapad će pokušati da nametne ove pregovore sa pozicija snage, dok će spremnost Moskve da ih prihvati zavisiti od našeg uspeha ili neuspeha na bojištu u narednim mesecima.
Poslednjih nedelja, u zapadnoj štampi su povodom Ukrajine glavne priče kako se slabo pokazala ukrajinska vojska (AFU) i koliko je ruska vojska snažna u odbrani. To znači da je kontraofanziva Kijeva definitivno otpisana – iako još uvek nije formalno gotova.
Rezultati 12 nedelja borbi su sledeći: prva od tri ruske odbrambene linije je probijena na uskom sektoru, pet ili šest okolnih sela je zauzeto, a većina rezervi pripremanih za ovu operaciju je potrošena.
Iako ukrajinske snage i dalje pokušavaju da napreduju na zaporoškom frontu u oblasti Orehovo-Tokmak i kod Vremijevske izbočine, pa i u okolini Artjomovska (Bahmuta), opklada Zapada na ukrajinsku vojnu pobedu nad Rusijom očigledno nije upalila. Uopšteno gledano, fragilni balans (tačnije pat-pozicija) je uspostavljen duž linije fronta, ostavljajući pitanje vojne inicijative i budućnosti sukoba da visi u vazduhu. Sve više se priča o prekidu vatre.
Na bojištu
Ukrajinski sukob je kao klatno: Jedna strana napravi stratešku grešku, neprijatelj je iskoristi, napadne, stekne prednost i onda se odmara na lovorikama. Ona prva strana onda radi na svojim greškama, uzvraća udarac (takođe nedovoljan za nanošenje potpunog poraza), pa se odmara na svojim lovorikama. I taj ciklus se onda ponavlja.
Prošli smo kroz jedan i po takav ciklus: prvi stadijum ruske vojne operacije i „dobrovoljno” povlačenje iz okoline Kijeva, nakon čega su Zapad i Ukrajina pripremili i izvršili operacije oko Hersona i Harkova. Onda smo mi radili na svojim greškama, izvršili mobilizaciju, stvorili liniju odbrane i omeli ukrajinsku ofanzivu (a sada možemo reći i da je ona konačno zaustavljena).
Kako bi imao šanse da porazi Rusiju na bojištu, neprijatelj mora da multiplikuje prednost nad ruskim oružanim snagama. Kako bi to učinio, moraće da udvostruči ili utrostruči vojne zalihe, udvostruči ili utrostruči broj vojnika i snabde se stotinama najmodernijih aviona sa najmoćnijim naoružanjem (umesto desetinama prevaziđenih) itd.
Pre svega, za ovo bi bilo potrebno da, u najboljem slučaju, prođe nekoliko meseci, pod uslovom da pretpostavimo da bi Rusija samo pasivno posmatrala sve to, bez spremanja odgovora. Drugo, Zapad uopšte nije tako zagrejan za taj scenario u ovom momentu: trenutni nivo njihovih zaliha garantuje popunu gubitaka AFU i njenu sposobnost kontinuirane odbrane na sadašnjem nivou neprijateljstava. Dakle, dovoljno da opstaje.
Kako kontraofanziva jenjava, inicijativa na bojištu prelazi na stranu Rusije. Da li naš generalštab sprema veliku ofanzivu za ovu godinu ili preferira nastavak odbrambene igre? U prilog ovog prvog idu ogromne rezerve koje nisu korišćene u letnjim borbama, a u korist drugog odbrambena linija koja je izgrađena duž čitavog fronta i koja nije pomerena od prošle jeseni. Napustiti je značilo bi odreći se velike prednosti.
Da li bismo trebali da napadamo ili ne? Ima smisla napadati samo ako postavimo odlučujuće ciljeve: potreban nam je strateški poraz AFU – što bi omogućilo nametanje svoje volje protivniku. Kako bismo to postigli, potrebna nam je dvostruka ili trostruka prednost, koju u ovom trenutku nemamo.
Ruska vojna industrija dobila je zalet, a naša vojska sada raste brže od neprijateljske. Regrutacija ugovoraca je masivna, a tu je i dodatna mera temeljne reforme mobilizacionog sistema. Hajde da pretpostavimo sledeće: Ukoliko neprijatelj demonstrira pasivnost, ukoliko Zapad višestruko ne osnaži AFU, ukoliko se sam ne uključi (ili kroz „korisne” Poljake), Generalštab planira da ostane u režimu strateške odbrane dok vojska ne dostigne tu višestruku prednost kojom će uslovi za generalnu ofanzivu biti stvoreni.
Ukoliko postane jasno da se Zapad odlučio za novu rundu eskalacije, probaćemo da udarimo sa onim što imamo – čim bude moguće, pre nego što neprijatelj bude imao vremena da ojača.
Na domaćem frontu
Pošto vojni sukob u Ukrajini nije totalni rat, gubitnik neće biti strana koja fizički ostane bez snage, već oanj ko pre izgubi volju za borbom. U tom smislu je važna jasna vizija pobede i jasna strategija za njeno ostvarenje. Rusija je inicijalno imala problema po ovom pitanju: početak je bio šokantan za sve, da bi se potom iznenadno pretvorio u prolongirani vojni sukob sa nizom ponižavajućih poraza.
Rusko društvo je bilo u stanju da istrpi udarce prošle godine i da se – mada ne momentalno, nego tek krajem godine – sabere i spremi za dugu i tešku borbu. Koncept naše pobede je jasan: i dalje nam treba demilitarizacija Ukrajine (radikalno smanjenje njene vojske), neutralan status Kijeva (i mehanizam za kontrolu te neutralnosti), kao i priznavanje nekog oblika teritorijalnih promena. Ovo poslednje će, uzgred, biti pravno najteže; tu bi – zarad međunarodnog legitimiteta – jezuitski oblici poput 99-ogodišnjeg lizinga bili mogući. Ali nećemo ići predaleko u ovoj analizi.
Iako ovaj koncept pobede još uvek nije artikulisan, on je intuitivno jasan. Potezi nadležnih na svim nivoima idu mu u prilog, a društvo, iako nije naročito oduševljeno (samo ljudi koji nisu sasvim zdravi se oduševljavaju oružanim sukobima), zbilo je redove i spremno je, ako ne za direktno učešće, makar za podršku ili tolerisanje. Sve ovo će pre ili kasnije proizvesti rezultate na frontu – ukoliko neprijatelj ne odgovori istom vrstom jedinstva.
Na raskršću
Očuvavši svoje rezerve, ruske snage vrše puzeću ofanzivu kod Kupjanska, dok je naš neprijatelj – pri čemu zapravo govorimo o Zapadu – suočen sa izborom: da se pregrupiše i udvostruči ili utrostruči svoje napore, ili da se tiho povuče iz igre. Trećeg nema. Strategija čekanja, kako vidimo u našem slučaju, funkcioniše samo ukoliko znate šta čekate. U suprotnom, kupovina vremena će dovesti do uspešnih napada motivisanijeg protivnika.
Doktrina posredničkog rata za koju se opredelio Zapad pokazala se kao put u ćorsokak. Kao što je pokazalo prethodnih godinu i po dana, zajedno sa sadašnjom sporom eskalacijom, Rusija može da parira vojnim naporima Ukrajinaca – čak i po cenu značajnih tenzija, čak i ukoliko to podrazumeva gromoglasne i ponižavajuće poraze koji nemaju strateške posledice. U tom smislu, čak ni teorijsko udvostručenje ili utrostručenje ukrajinske vojske neće po automatizmu podrazumevati pobedu Kijeva.
Kako bi se ujedinio, Zapad mora da ima volju i jasan cilj, novi koncept pobede, san za koji se vredi boriti. Da li takava ambicija može ponovo da bude vojni poraz Rusije? Ako je tako, deluje da će biti neophodna ili direktna vojna intervencija u Ukrajini, ili drugi front u nekom obliku: od strane Poljske, u Pridnjestrovlju ili negde drugde. Ovome će prethoditi izjave zapadnih lidera o neprihvatljivosti vojne pobede Kremlja i korespondirajuća medijska propaganda za raspirivanje eskalacije.
Međutim, deluje da Zapad ne želi zaista eskalaciju, nego klasičnu hladnoratovsku, višegodišnju izolaciju (Rusije, prim. prev.) – to je duga strategija koja se već jednom pokazala kao efektna. Kako bi ovo ostvario, Zapad mora da zamrzne konflikt. Iz njegove perspektive, bilo bi dobro da Kijev pobedi, ali ukoliko je to nemoguće, makar u ovom trenutku, šta da se radi. Ukrajina bi u tom slučaju postala granica Zapada, slično kao Zapadna Nemačka tokom 20. veka. No, kako bi ovo funkcionisalo, potreban je dovoljno čvrst sporazum sa Moskvom.
To je osnova smislenih pregovora koji bi mogli da otpočnu ove jeseni. Ili se već odvijaju. Aduti Zapada mogle bi da budu pretnje sopstvenom direktnom intervencijom ili otvaranje drugog fronta. Da li bi takav blef mogao da uspe? S jedne strane, takav sporazum bi se kosio sa našom vizijom pobede koju sam već opisao. S druge strane, prekid vatre pod našim uslovima, bez odlučujućeg poraza ukrajinskih snaga, nije moguć.
Ako situacija na bojištu počne da se okreće protiv Kijeva, u interesu Zapada će biti da okonča sukob što je pre moguće, dok njihov klijent još uvek ima bilo kakvu snagu. Prema toj logici, potreban je nekakav pritisak, pogotovo medijski, kako bi se oni zastrašili.
Kako se pat-pozicija na bojištu bude pogoršavala, Moskva će biti u sve većem iskušenju da obezbedi makar krhki mir. Borbe podrazumevaju velike gubitke, i tu ne mislimo na sankcije, nego na izgubljene živote i dnevne budžetske izdatke. Uslovni „Minsk 3” mogao bi da se pokaže kao zgodan kompromis koji na duže vreme odlaže problem.
Za sada, ruska retorika je prilično beskompromisna, ali to je samo zato što smo na talasu uspeha: od prošle godine mi i Ukrajina smo zamenili mesta. Svest o tome da li smo u (beskompromisnom) ratu ili pokušavamo da napravimo dogovor doći će tek kada odgovorimo na bojištu. Ukoliko nađemo način da se probijemo i izađemo iz pat-pozicije, borićemo se do pobede. U protivnom, moraćemo dobro da razmislimo šta dalje.
Imajte na umu da pregovori tokom ratnih dejstava mogu da se vode veoma dugo, možda čak i godinama.
Novi Standard / globalaffairs.ru
