Ovaj tekst je počeo da nastaje kada sam jednom, kao suvozač, prolazio kroz Novi Sad u vreme najveće popodnevne gužve. Pošto sam bio oslobođen dužnosti da aktivno učestvujem u saobraćaju (zahvaljujući činjenici da me je moja lenjost oslobodila potrebe da bilo kada u životu polažem vozački ispit), mogao sam da se prepustim dokonim razmišljanjima.
Tako mi je na pamet pala ideja da neki građanin aglomeraciji Beograd – Novi Sad (u kojoj ukupno stanuje nešto manje od polovine stanovnika Srbije), teško može da sebi predstavi činjenicu da ova zemlja doživljava demografsku katastrofu. Naime, probijajući se, svakim danom, kroz sve veću gužvu ljudi i automobila, ta osoba ima (čulni) utisak da je Srba sve više i više, jer su gužve u ovoj aglomeraciji, sve veće i veće. Međutim, taj čulni utisak vara: istina nije ono što se vidi na beogradskim i novosadskim ulicama – istina je na drugom mestu.
Moram priznati da me je ova misao prilično iznenadila, jer smo velike gradove uvek posmatrali kao mesta koje odlikuje tzv. širina perspektive, dok smo tzv. provinciju, suprotno, doživljavali kao prostore tzv. zatucanosti, odnosno mesta koja se moraju napustiti da bi se, između ostalog, saznao svet.
Misao da građani Beograda i Novog Sada ne vide, ali i ne osećaju demografsku katastrofu zemlje u kojoj žive, uverila me da je došlo do jedne promene, koje verovatno još uvek nismo svesni.
O Beogradu sam prvi put počeo da razmišljam dok sam čitao izuzetnu knjigu Duška Radovića Beograde, dobro jutro, u kojoj su sabrane poetske crtice koje je sa talasa Studija B, Radović odašiljao socijalističkom Beogradu i Beograđanima, od 1975. do 1982. godine. Ono što me je začudilo, bila je činjenica da je Duško Radović te svoje zapise nazvao „skromnim doprinosom beogradskom folkloru, usmenom predanju Beograda našeg vremena“.
Beogradski folklor?! Radović je u toj sintagmi spojio ono što danas izgleda nespojivo, a to je folklor i Beograd. Folklor je ono što neki narod čini posebnim i različitim u odnosu na druge narode, što znači da „beogradski folklor“ čini Beograd različitim u odnosu na druge gradove: Beograd je u Radovićevoj knjizi imao, dakle, neki svoj poseban, specifičan identitet, koji nije bio suprotstavljen srpskom identitetu već je bio njegov deo. To znači da su i ljudi koji nisu živeli u Beogradu mogli da uživaju u knjizi Beograde, dobro jutro.
Koliko je meni poznato, Radović u svojim zapisima o Beogradu, nikada nije upotrebio atribut „urbano“. To nije slučajno. Atribut „urbano“, doživljava svoj uspon tek devedesetih godina, kada se pored njega lepi i atribut „kosmopolitski“, kao suprotnost (a ne nadogradnja!) nacionalnom identitetu, koji je tako sveden na nešto provincijalno, zaostalo i zatucano, iako su i Pavić, i Pekić, i Ivan V. Lalić bili vrlo jasno nacionalno orijentisani, a istovremeno mnogo urbaniji od nekih pisaca, da ih sada ne spominjem, kojima su usta bila puna urbanosti.
Sve u svemu, Beograd u toj perspektivi sve više postaje bezlični urbani prostor, čiji „urbani“ stanovnici više teže da liče na druge tzv. svetske velegrade (odnosno megalopolise), nego da se pohvale nekom svojom „folklornom“ razlikom u odnosu na njih. Oni tako samo potvrđuju misao Bogdana Bogdanovića o tome da moderan (kao i postmoderni) čovek „ni izdaleka nije svestan identiteta svoga grada u kojoj je meri to bio antički, srednjovekovni ili renesansni čovek“.
Urbani prostor privlači zato što ljudima koji u njemu žive ili se u njega doseljavaju, omogućuje uslove za napredovanje u karijeri (u prevodu – veće plate) ali istovremeno i uslove za odvijanje intenzivnog potrošačkog života, sastavljenog od velikih šoping molova, blizine aerodroma (za putovanja) i bezbrojnih dešavanja, na kojima je moguće iskusiti raznolike senzacije, koje su nedostupne (ili izgledaju nedostupno) u manjim gradovima.
Urbanu egzistenciju, dakle, prati neka vrsta zaslepljenosti svetom profita, roba i senzacija, dakle, onim što se može osetiti, opipati ili videti u neposrednoj blizini, dok se svetski događaji pojme preko mreže globalnih medija, koji su deo istog sistema kao i kompanije u kojima urbani ljudi obezbeđuju svoje karijere. Ljudi koji sebe vole da nazivaju urbanim svetom, žive tako u jednom skučenom, provincijalnom svetu, jer nemaju nikakav interes da spoznaju svet izvan najbližeg urbanog prostora – oni se zadovoljavaju samo informacijama o tom svetu.
To ima svoje političke posledice: urbanom čoveku (ne Beograđaninu, već upravo urbanom čoveku!) kome je pre svega, stalo do standarda (= da zaradi što više novca) i normalnog života (= prisustva strane robe, svetskih „dešavanja“ i bezviznog režim putovanja) svejedno je da li živi u suverenoj državi ili koloniji, budući da i u kolonijama ima (više ili manje kompradorskih) pozicija u društvu koje obezbeđuju karijeru i nesmetani potrošački život. Suverenost, za koju se čovek mora izboriti, a koja podrazumeva i mogući pad standarda i potrošačku askezu, kako bi se na srednje ili duže staze sačuvao vlastiti „folklor“, za urbanog čoveka je nešto u najmanju ruku nepotrebno, jer on nema nikakav vlastiti folklor odnosno identitet, osim onog bezlično potrošačkog.
Suprotnost urbanom prostoru nije periferija, selo, ili varoš, već granica.
Osećanje koje dominira u čoveku koji živi na granici jeste manje ili više pritajeni strah. Taj čovek zna da se granice menjaju i da one zavise od ravnoteže moći država koje se graniče.
Ukoliko se ta ravnoteža poremeti, promeniće se i granice, što znači da će u jednom trenutku život čoveka biti ugrožen: Srbi koji su živeli na rubnim teritorijama srpskog sveta, u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, južnoj srpskoj pokrajini, ili su trpeli udare dukljanskog aparthejda, znaju o čemu govorim, a to znaju i neki moji sugrađani sa severa Srbije.
Ljudi granice od države ne traže, prevashodno, viši standard ili potrošačke rajeve, već pre svega, bezbednost. Ta bezbednost zavisi od snage države, dok snaga države opet zavisi od stepena njenog suvereniteta. Granice države koja slabi, postaju sve poroznije i nesigurnije, što utiče na rast straha od unutrašnje secesije i od spoljašnje aneksije: u oba slučaja, čovek granice će, ne menjajući grad u kome živi, odjednom postati stranac u toj stranoj državi. Pred njim će se tada naći samo dve alternative (ukoliko ne bude likvidiran u ranoj fazi promene granice) – ili će tamo ostati i postati neko drugi, ili će otići u urbani prostor i tamo opet postati neko drugi.
Ovaj realni strah, koji oseća čovek granice, nedostupan je urbanom čoveku, zato što su urbani prostori aglomeracije velikog broja ljudi. Aglomeracije se ne izlažu spektakularnim promenama granica: njima se vlada preko meke kompradorske okupacije, a ne putem tvrde vojne okupacije. Zato urbani prostori deluju tako sigurno i ušuškano: ne postoji nikakva kolektivna sudbina, već samo milioni individualnih, međusobno nepovezanih i ravnodušnih sudbina koje ništa ne spaja osim gole, prostorne bliskosti.
Upravo zato što ne oseća strah od sveta, urbani čovek nema ni težnju da taj svet sazna: on zato i može da zadovolji nekom ideološkom slikom sveta, koja, ako već ne čini njegovu karijeru, onda je bar i ne ometa, kao što ne ometa i njegovu potrošačku egzistenciju. Suprotno, baš zato što se sveta plaši, jer je na granici, čovek granice pokušava da taj svet razume, da ga shvati i sazna, kako bi makar malo ublažio pretnju koju oseća.
Zato se čovek granice ne zadovoljava nekom smešnom ideologijom, koja uspavljuje urbanog čoveka, niti stereotipima o tome kako su „političari posvađali narod“, odnosno kako „svuda ima dobrih ljudi“, budući da u procesu promene granica narodi već jesu posvađani, a tih dobrih ljudi nikada nema u blizini.
Da li neka zemlja ima šanse da bude u najvećoj mogućoj meri suverena i, prema tome, jaka, zavisi od toga ko daje ton politici te zemlje: urbani prostori ili granica.
Ima neke ironije u tome što je Srbija bila najkonkurentnija i najoperativnija, onda kada je njena prestonica, Beograd, bila karaula, i kada je u toj maloj, ali lepoj i intimnoj prestonici živeo relativno mali procenat Srba iz Kraljevine Srbije: to vreme se završilo 1918. godine.
Takođe, ima neke ironije i u tome što je najlepšu pesmu o Beogradu, antologijski Lament nad Beogradom, spevao čovek koji je rođen na granici srpstva i koji je mladost proveo, gledajući kako se to srpstvo na teritoriji Austrougarske bori za svoj goli opstanak.
Nije stoga ni slučajno što se Beograd u toj pesmi ne pojavljuje kao neki potrošački raj, sa bezbroj ekskluzivnih restorana, kafića i šoping-molova, već kao snaga i sila koja može da zaštiti i zbrine junaka koji je potekao sa granice. Urbani čovek, teško da može da dosegne takvu ljubav prema svom gradu, prosto zato što za njega grad nema svoj folklor, svoj identitet, ili metaforično odnosno simboličko značenje, kao za Crnjanskog – za urbanog čoveka grad se pretvara u redukovani urbani, prostor, prema kome vlada ravnodušnost.
Kada je jedan hrvatski pisac, ničim izazvan, Beograd svojevremeno nazvao „malo većom kasabom“, a spomenik Stefanu Nemanji „čudovišnim, lažnim baronom Stefanom Minhauzenom na topovskom đuletu pred željezničkim kolodvorom“ onda urbani čovek na to gleda blagonaklono ili makar ravnodušno, jer se u tome odražava njegov potrošački identitet, podjednako dalek i od nacionalnog identiteta i od beogradskog folklora, koji osmišljava vidljive prostora grada i pretvara ih u identitet, za razliku od golog urbanog prostora, koji je grad redukovao na trougao koji obrazuju tri tačke: radno mesto, šoping mol i aerodrom (dok sve izvan tog trougla postaje ne samo višak, nego teret koga se treba osloboditi).
Poenta ovog teksta je u ovome: granica i urbani, velegradski prostor, određuju to da li imamo neko političko stanovište (tj. sposobnost da mislimo u pojmovima nacionalnog kolektiva) ili ga nemamo, što znači da onda nemamo ni preduslov za srpsku državu. Tu istu zavisnost prostora i politike naslutio sam u govoru aktuelnog premijera Mađarske kada je jednom prilikom, u kontekstu strategije za budućnost Mađarske, kazao: „Sistem mađarskog sela mora se očuvati. Urbani nivo usluga takođe mora postojati i za one u selima. Finansijski teret ovoga moraju da snose gradovi. Nećemo stvarati mega gradove, nećemo stvarati velike gradove nego želimo da pravimo gradiće i ruralne oblasti oko gradića, negujući istorijsko nasleđe mađarskog sela.“
Iako ne znam mađarski, mislim da ovu rečenicu mogu da prevedem na srpski: urbani prostor treba zameniti mrežom gradića, da bi se (u velikoj meri) suverena država mogla sačuvati od pretnje da postane kolonija.
Prilično jasno, zar ne?
