Martovski pogrom, jedan od najvećih mirnodopskih zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata, srpska Vartolomejska noć, dva dana koja su Srpskoj pravoslavnoj crkvi zadala najteži udarac u istoriji, prekretnica zločina i straha u životu kosovskih Srba od kojih se računa vreme na pre pogroma i posle pogroma.
Ako je davna i presudna Kosovska bitka na širokom planu istorijska vododelnica, onda je martovski pogrom podelio srpsku stvarnost i život, utisnuvši snažni pečat u kom je stradala čitava jedna civilizacija zajedno sa ljudima koji su je živeli, čuvali i proučavali. Dvadeset jednu godinu od tih dramatičnih događaja još uvek se pojavljuju nova svedočanstva o stradanju ljudi, gradova, sela, crkava, manastira, grobalja, fresaka, ikona, ikonostasa, slika, škola, biblioteka, bolnica, domova zdravlja, životinja.
Stihija koja je pogodila prostor Kosova i Metohije nametnula je tragični osećaj da Srbe niko ne može zaštititi, da su evropske vrednosti propale, kao i da se tom saznanju može suprotstaviti trpljenje, oslonac na preostale svetinje i čekanje slobode. Oporavak od svih, tako različitih, nivoa ovog fatalnog udaraca podrazumevao je objašnjenje na dva nivoa: ličnom i kolektivnom.
Lični nivo sadržan u rečenici kosovskometohijskih Srba: njihovo je vreme – podrazumeva da se pojedinac suočava sa albanskim represivnim institucijama, da na dnevnom nivou rešava strahove, od upotrebe maternjeg jezika, do susreta sa policajcem i činovnikom. Na tom planu on dinamično i kreativno mora da odgovori: zašto mi se ovo dešava? Zašto i posle pogroma moram da trpim? S druge strane, u ovom pitanju krije se i odgovor: ako sam preživeo pogrom, ako su moji preživeli pogrom, ovo što se meni dešava sada je beznačajno!
Na kolektivnom planu, na planu srpskih institucija koje se gase i nestaju, situacija je jednako teška i složena. Bilo je potrebno da prođe dvadeset i jedna godina od martovskih događaja da naučni radnici, profesori, istoričari, sociolozi, književnici, medijski radnici pruže neke od odgovora na sledeća pitanja: šta je to pogrom, koji su njegovi uzroci, kakve su razmere razaranja i šta su njegove posledice.
Uoči ove godišnjice izašao je zbornik radova pod nazivom „Martovski pogrom 2004: uzroci, razaranja, posledice”, u izdanju Doma kulture „Gračanica” i Arhiva Kosova i Metohije, na 732 strane, sa dvadeset pet radova u kojima se nastoji, makar delimično, odgovoriti na gore postavljena pitanja. U mozaiku životnog i civilizacijskog stradanja izdvajaju se neke ličnosti i svedočenja koja u sebi sadrže ličnu, porodičnu i nacionalnu tragiku. Dr Nenad Antonijević, iz Muzeja žrtava genocida iz Beograda, istražuje dane terora oslanjajući se na brojna svedočenja i na list „Blic”, koji je zabeležio sećanje Milene Stolić Arsić iz Obilića:
„Moj otac je tog 18. marta rekao nešto što tada nisam razumela, ali sada, kad sam majka, razumem. Naime, želeo je brzu smrt za svoju decu. Ne znam da li to razumete? Ako treba da je kraj, da to bude iz vatrenog oružja, a ne da mu muče decu pred njegovim očima. Bezumlje koje je vladalo nateralo je sve Srbe da se okupe na jednom mestu, u dvorištu odakle su mogli da čuju i vide kako masa dolazi do njih. Na sreću, tragedija je izbegnuta dolaskom irske vojske u sastavu Kfora. Čitav komšiluk se skupio u jednom dvorištu. Kada su došli u našu ulicu, počeli su da pucaju, da bacaju Molotovljeve koktele, čak su zapalili jednu kuću u kojoj su se nalazili muž i žena. U poslednjem trenutku došli su pripadnici Kfora, Irska vojska.”
Za devetoro Srba nije bilo pomoći. Stradali su u svim oblastima Kosova i Metohije: u Prizrenu – Dragan Nedeljković; u Kosovom Polju i Lipljanu – Zlatibor Trajković i Boban Vesić; u Gnjilanu – Boban i Anka Perić; u Štrpcu – Borko i Dobri Stolić; u Kosovskoj Mitrovici – Jana Tučev i Borivoje Spasojević.
Kada je nasilje prestalo i zaustavljeno, stotine prebijenih, hiljade proteranih, kao i celokupna srpska populacija morala je da se suoči sa „novom realnošću”. Mesta najžešćih napada nikada se nisu oporavila, niti su se mogla vratiti na period pre pogroma. Agresivne ponude za prodaju imanja postale su stvar svakodnevice, strah od ponavljanja nasilja je stalno podstican i sa njime se živi. Selo Čaglavica nadomak Prištine je mera takve vrste pritiska o čemu govori direktor Arhiva Kosova i Metohije, istoričar Marko Marković i navodi izjavu Vukosave Mitić: „Ajde idi Srpkinjo, idi u Srbiju, šta ćeš tu da živiš! Pa ne smem ni baštu da radi. Ja ne znam ovo kako će se živi. Najviše se plašim kad ostadnem sama pa ne mogu san da uhvatim. Sve kažem će lupi neko na prozor, na vrata. Ako čujem neku uku-buku ja pomislim gotova sam.”
Zdravstveni sistem se suočio sa razaranjima, a Dom zdravlja i Ruska bolnica u Kosovom Polju su potpuno uništeni. Istoričar Nemanja Dimitrijević u radu o Ruskoj vojnoj bolnici kaže: „Prisećajući se života u Prištini nakon 1999. godine, jedan njen stanovnik je ponavljao da su ruski mirovnjaci (lekari, vojnici, oficiri, službena lica) srpski narod ’zadužili isključivo čašću i bratskim požrtvovanjem’, kao i da je svaki Srbin iz Prištine ’imao svog Rusa’ kome se uvek mogao obratiti za pomoć.”
Manastiri i crkve su teško postradali, a Srpska pravoslavna crkva je utvrdila da se radi o 39 porušenih, devastiranih i oskrnavljenih svetinja na celoj teritoriji Kosova i Metohije: od svetski poznate Bogorodice Ljeviške sa Uneskove liste ugrožene svetske kulturne baštine do manastira Devič, koji je u potpunosti razoren. U radu „Martovski pogrom – odlučan pokušaj gašenja vekovnog života manastira Deviča”, prof. dr Mitra Reljić zaključuje da „vandalizam prema sakralnom nasleđu i kulturnim dobrima svojih suseda govori, između ostalog, o potiskivanom intimnom osećanju nesigurnosti onog ko je zaposeo tuđi etnički prostor, jer narodima čija je lokalizovanost na određenom prostoru neupitna, slični rušilački porivi nisu svojstveni, kao što nije svojstvena mržnja prema drugom i drugačijem ni pojedincu ni kolektivu sigurnom u celovitost vlastitog identiteta”.
Neki od uzroka pogroma
Proučavajući istorijsku perspektivu odnosa Srba i Albanaca, zakonska rešenja komunističkoj Jugoslaviji u decenijama posle Drugog svetskog rata prof. dr Vladana Virijević zaključuje da su se u martovskom pogromu u samo „dva dana erupcije albanskog šovinizma ogolile bajkovite floskule o harmonizaciji odnosa Albanaca i Srba, na čemu su uporno, medijski pre svega, insistirali predstavnici tzv. međunarodne zajednice, idealizujući svakodnevicu na Kosovu i Metohiji u skladu sa svojom agendom ’mirotvoraca’. „Na površinu su ponovo snažno isplivali atavizmi koji decenijama i vekovima unazad karakterišu međunacionalne odnose na ovim prostorima”, smatra Varijevićeva.
Međunacionalne odnose oblikovale su velike sile i njihove tajne službe, između ostalih i CIA, koje su prema nalazima dr Igora Vukadinovića u različitim periodima uspostavljale različite oblike saradnje i sa albanskim kvislinzima iz Drugog svetskog rata „u ovim američkim bezbednosnim dokumentima su iznošene pohvale na račun ’velike Albanije’ uspostavljene od strane fašističkog okupatora 1941. godine i navodnih građanskih sloboda koje je ova država omogućila, dok su posleratne vlasti u Jugoslaviji optuživane da sprovode nacionalnu ’represiju’ nad Albancima”. Srpska javnost i politika je, posle dvehiljadite godine verovala u stara prijateljstva, dok je o ovim stavovima znala premalo i američku politiku doživljavala kroz prizmu porodice Klinton, a „martovski pogrom 2004. predstavljao je jednu od najvažnijih tačaka za osvešćivanje dela građana Srbije i srpskih političkih elita po pitanju odnosa Zapada prema Srbiji”.
Kfor i Kosovska policija kao saučesnici u pogromu
Zašto nas nisu zaštitili?
„Kfor nije mogao da garantuje bezbednost Srbima i zahtevao je da se Srbi evakuišu iz svojih sela, posle čega su sela postala meta Albanaca, koji su palili i uništavali srpske kuće i druge seoske objekte. Glavni organizatori pogroma nad Srbima su bile terorističke organizacije Nacionalni pokret Kosova, Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova i naoružani pripadnici bivše Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koja ima strukture u svim gradovima. Napad na Srbe je bio odavno planiran i izveden je potpuno profesionalno. Za vreme pogroma Srba, u blizini njihovih sela, lokalna policija, sastavljena isključivo od Albanaca, nije ih štitila, kao ni njihove kuće i crkve. Svedočenja prvih srpskih izbeglica s Kosova i Metohije govore o tome da su u mnogim slučajevima albanski pripadnici Kosovske policije, umesto zaštite, uzimali učešće u proterivanju Srba iz njihovih domova”, zaključuje u svom radu dr Nenad Antonijević.
Sličnog je mišljenja i dr Đorđe D. Radovanović, koji u svom radu „Odnos ’međunarodne policije i vojske’ tokom etničkog čišćenja 17. marta prema Srbima na Kosovu i Metohiji: slučaj Grabac i Biča” navodi svedočenje Srbina iz ovih metohijskih sela koja su evakuisana helikopterima, pred masom Albanaca koji su se kretali prema selima: „Kada su odlučili da nas evakuišu, nisu nas ni pita li da li hoćemo, da li želimo, samo su počeli na silu da nas trpaju u one kamione kao da smo mi neki džakovi. (…) Zašto nas nisu zaštitili pošto je to bio jedini put da dođu do nas? Pa to vam niko sa sigurnošću ne može reći, ali naše trogodišnje iskustvo govori da je to bila koordinirana akcija Kfora i Šiptara. Jer ako su dozvolili dosadašnje napade na nas; ako nisu reagovali ni na jednu pljačku; ako nisu odreagovali ni na jedno prebijanje Srba; ako pritom nisu nikoga nikada uhapsili za bilo šta, za neku sitnicu, pa makar i za pokradene pumpe kojima smo crpeli pijaću vodu; onda neće biti da su imali namere da nas obezbede i 17. marta, iako su mogli i to onako bez opterećenja.”
Posledice martovskog pogroma na pitanje statusa Kosova i Metohije
Na spoljnopolitičkom planu, kosovskometohijski Albanci poslali su poruku međunarodnoj javnosti da problem Kosova i Metohije još uvek postoji, da oni nisu zadovoljni dinamikom rešavanja statusnog pitanja (zahtevali su ono što im je obećano u Rambujeu) i kako neće dozvoliti da sve postane još jedan zamrznuti konflikt u svetu. Takođe, ukazali su „da se terorizam očigledno koristi ne samo kao sredstvo ’redovnog’ zastrašivanja i etničkog čišćenja, već i kao upozorenje međunarodnoj zajednici da neće prihvatiti ništa manje od nezavisnosti”, kako je i zaključio Živadin Jovanović.
U prilog ovoj tezi može se navesti i da su 18. marta u poslepodnevnim satima, dok je etnički motivisano divljanje još uvek trajalo širom Kosova „predstavnici tri najveće političke stranke kosovskih Albanaca u skupštini Kosova konstatovale na sednici parlamenta da je jedini način da se smiri i normalizuje situacija na Kosovu proglašenje nezavisnosti”, o čemu govore Momčilo Pavlović i Predrag Marković. Za njih, nikakav dogovor jugoslovenskih (i srpskih) vlasti i Unmik nije bio prihvatljiv, samim tim ni prisustvo institucija Republike Srbije na terenu. Ovu poruku međunarodna zajednica je ne samo shvatila nego i prihvatila.
Generalni sekretar UN uputio je specijalnog izaslanika, norveškog diplomatu Kaija Aidea, kako bi sačinio sveobuhvatan pregled situacije na Kosovu. Kai Aide je u svom kasnijem Izveštaju generalnom sekretaru UN naveo i da „investicije i integracija neće zavisiti samo od statusa već i od stabilnog i predvidljivog Kosova, gde se poštuje vladavina prava”. Bio je to uvod za prelazak sa koncepta „standardi pre statusa” na strategiju „status pa standardi”, jer se pod pojmom „stabilnog i predvidljivog Kosova” podrazumevalo samo jedno statusno rešenje. Strategiju „status pa standardi” su sinhronizovanim aktivnostima implementirali kosovskometohijski Albanci i „transatlantska zajednica”.
Već tokom 2005. godine predstavnici privremenih institucija iz Prištine naširoko su objašnjavali kako nemaju dovoljne kapacitete i nadležnosti za institucionalnu izgradnju i uspostavljanje demokratskih mehanizama i da sve to mogu ostvariti samo ukoliko su nezavisna država, pa je zbog toga i stanje na Kosovu i Metohiji nezadovoljavajuće. U ovome imaju otvorenu podršku SAD koje sve češće izlaze sa stavom da pitanje statusa treba rešiti u korist kosovskometohijskih Albanaca.
Dr Dušan Proroković
Pravda posle pogroma
Period nakon martovskog pogroma nad Srbima marta 2004. godine bila je prilika da pravni sistem privremenih institucija na Kosovu i Metohiji koji su činili domaće „kosovske”, većinom albanske, i međunarodne sudije, domaći i međunarodni tužioci i policija demonstrira vladavinu prava na Kosovu i Metohiji i da munjevitom istragom i strogim kaznama pošalju snažnu poruku albanskom stanovništvu na Kosovu i Metohiji da ovakvi slučajevi neće biti tolerisani i da se ovakvi događaji više neće ponavljati. Umesto toga, potvrdila se varljiva priroda pravosudnog sistema u pokrajini. Od 51.000 Albanaca, koliko je učestvovalo u martovskom nasilju, krivične prijave podnete su protiv svega 426 lica, i to uglavnom za lakša krivična dela kao što je krađa, pri čemu je tek nešto više od pola rezultiralo konačnim sudskim odlukama. Dva ključna razloga neuspeha u procesu privođenja pravdi svih lica odgovornih za pogrom nad Srbima marta 2004. godine su neuspeh specijalne operacije „Tor”, koju je vodila međunarodna policija i reforma pravnog sistema privremenih institucija na Kosovu i Metohiji iz aprila 2004. godine samo par nedelja od pogroma.
Razlozi neuspeha specijalne međunarodno vođene operacije „Tor” da istraži sve okolnosti u vezi sa pogromom nad Srbima marta 2004. godine, a koje nejčešće navode izveštaji OEBS-a i HRV-a uglavnom navode lošu organizaciju, nestručnost kadrova i nepostojanje kontinuiteta u sprovođenju istrage izazvane tendenciozno čestim promenama međunarodnih policajaca i istražitelja.
Česte promene kadrova su imale za cilj sprečavanje kontinuiteta i celovitosti u istražnim i pravnim radnjama, koje bi čak i zbog proceduralnih grešaka mogle biti odbačene ili zatvorene. Sa neuspehom specijalne međunarodno vođene istražne operacije „Tor” nestalo je i poverenje Srba u međunarodne institucije. Drugi razlog neuspeha u procesu privođenja pravdi svih lica odgovornih za pogrom nad Srbima marta 2004. godine je reforma pravnog sistema privremenih institucija na Kosovu i Metohiji iz aprila 2004. godine samo par nedelja od najvećeg međuetničkog nasilja na Kosovu i Metohiji nakon rata 1999. godine. Ova reforma je suštinski izmenila krivični i pravosudni sistem prenoseći na tužioce, umesto istražnih sudija, primarnu odgovornost za sprovođenje istraga i stvarajući novi ogranak u okviru policije tzv. sudske policije, koja je trebala da pomogne tužiocima u sprovođenju istraga.
Aleksandar Gudžić, istoričar
