Мартовски погром, један од највећих мирнодопских злочина у Европи после Другог светског рата, српска Вартоломејска ноћ, два дана која су Српској православној цркви задала најтежи ударац у историји, прекретница злочина и страха у животу косовских Срба од којих се рачуна време на пре погрома и после погрома.
Ако је давна и пресудна Косовска битка на широком плану историјска вододелница, онда је мартовски погром поделио српску стварност и живот, утиснувши снажни печат у ком је страдала читава једна цивилизација заједно са људима који су је живели, чували и проучавали. Двадесет једну годину од тих драматичних догађаја још увек се појављују нова сведочанства о страдању људи, градова, села, цркава, манастира, гробаља, фресака, икона, иконостаса, слика, школа, библиотека, болница, домова здравља, животиња.
Стихија која је погодила простор Косова и Метохије наметнула је трагични осећај да Србе нико не може заштитити, да су европске вредности пропале, као и да се том сазнању може супротставити трпљење, ослонац на преостале светиње и чекање слободе. Опоравак од свих, тако различитих, нивоа овог фаталног удараца подразумевао је објашњење на два нивоа: личном и колективном.
Лични ниво садржан у реченици косовскометохијских Срба: њихово је време – подразумева да се појединац суочава са албанским репресивним институцијама, да на дневном нивоу решава страхове, од употребе матерњег језика, до сусрета са полицајцем и чиновником. На том плану он динамично и креативно мора да одговори: зашто ми се ово дешава? Зашто и после погрома морам да трпим? С друге стране, у овом питању крије се и одговор: ако сам преживео погром, ако су моји преживели погром, ово што се мени дешава сада је безначајно!
На колективном плану, на плану српских институција које се гасе и нестају, ситуација је једнако тешка и сложена. Било је потребно да прође двадесет и једна година од мартовских догађаја да научни радници, професори, историчари, социолози, књижевници, медијски радници пруже неке од одговора на следећа питања: шта је то погром, који су његови узроци, какве су размере разарања и шта су његове последице.
Уочи ове годишњице изашао је зборник радова под називом „Мартовски погром 2004: узроци, разарања, последице”, у издању Дома културе „Грачаница” и Архива Косова и Метохије, на 732 стране, са двадесет пет радова у којима се настоји, макар делимично, одговорити на горе постављена питања. У мозаику животног и цивилизацијског страдања издвајају се неке личности и сведочења која у себи садрже личну, породичну и националну трагику. Др Ненад Антонијевић, из Музеја жртава геноцида из Београда, истражује дане терора ослањајући се на бројна сведочења и на лист „Блиц”, који је забележио сећање Милене Столић Арсић из Обилића:
„Мој отац је тог 18. марта рекао нешто што тада нисам разумела, али сада, кад сам мајка, разумем. Наиме, желео је брзу смрт за своју децу. Не знам да ли то разумете? Ако треба да је крај, да то буде из ватреног оружја, а не да му муче децу пред његовим очима. Безумље које је владало натерало је све Србе да се окупе на једном месту, у дворишту одакле су могли да чују и виде како маса долази до њих. На срећу, трагедија је избегнута доласком ирске војске у саставу Кфора. Читав комшилук се скупио у једном дворишту. Када су дошли у нашу улицу, почели су да пуцају, да бацају Молотовљеве коктеле, чак су запалили једну кућу у којој су се налазили муж и жена. У последњем тренутку дошли су припадници Кфора, Ирска војска.”
За деветоро Срба није било помоћи. Страдали су у свим областима Косова и Метохије: у Призрену – Драган Недељковић; у Косовом Пољу и Липљану – Златибор Трајковић и Бобан Весић; у Гњилану – Бобан и Анка Перић; у Штрпцу – Борко и Добри Столић; у Косовској Митровици – Јана Тучев и Боривоје Спасојевић.
Када је насиље престало и заустављено, стотине пребијених, хиљаде протераних, као и целокупна српска популација морала је да се суочи са „новом реалношћу”. Места најжешћих напада никада се нису опоравила, нити су се могла вратити на период пре погрома. Агресивне понуде за продају имања постале су ствар свакодневице, страх од понављања насиља је стално подстицан и са њиме се живи. Село Чаглавица надомак Приштине је мера такве врсте притиска о чему говори директор Архива Косова и Метохије, историчар Марко Марковић и наводи изјаву Вукосаве Митић: „Ајде иди Српкињо, иди у Србију, шта ћеш ту да живиш! Па не смем ни башту да ради. Ја не знам ово како ће се живи. Највише се плашим кад остаднем сама па не могу сан да ухватим. Све кажем ће лупи неко на прозор, на врата. Ако чујем неку уку-буку ја помислим готова сам.”
Здравствени систем се суочио са разарањима, а Дом здравља и Руска болница у Косовом Пољу су потпуно уништени. Историчар Немања Димитријевић у раду о Руској војној болници каже: „Присећајући се живота у Приштини након 1999. године, један њен становник је понављао да су руски мировњаци (лекари, војници, официри, службена лица) српски народ ’задужили искључиво чашћу и братским пожртвовањем’, као и да је сваки Србин из Приштине ’имао свог Руса’ коме се увек могао обратити за помоћ.”
Манастири и цркве су тешко пострадали, а Српска православна црква је утврдила да се ради о 39 порушених, девастираних и оскрнављених светиња на целој територији Косова и Метохије: од светски познате Богородице Љевишке са Унескове листе угрожене светске културне баштине до манастира Девич, који је у потпуности разорен. У раду „Мартовски погром – одлучан покушај гашења вековног живота манастира Девича”, проф. др Митра Рељић закључује да „вандализам према сакралном наслеђу и културним добрима својих суседа говори, између осталог, о потискиваном интимном осећању несигурности оног ко је запосео туђи етнички простор, јер народима чија је локализованост на одређеном простору неупитна, слични рушилачки пориви нису својствени, као што није својствена мржња према другом и другачијем ни појединцу ни колективу сигурном у целовитост властитог идентитета”.
Неки од узрока погрома
Проучавајући историјску перспективу односа Срба и Албанаца, законска решења комунистичкој Југославији у деценијама после Другог светског рата проф. др Владана Виријевић закључује да су се у мартовском погрому у само „два дана ерупције албанског шовинизма оголиле бајковите флоскуле о хармонизацији односа Албанаца и Срба, на чему су упорно, медијски пре свега, инсистирали представници тзв. међународне заједнице, идеализујући свакодневицу на Косову и Метохији у складу са својом агендом ’миротвораца’. „На површину су поново снажно испливали атавизми који деценијама и вековима уназад карактеришу међунационалне односе на овим просторима”, сматра Варијевићева.
Међунационалне односе обликовале су велике силе и њихове тајне службе, између осталих и ЦИА, које су према налазима др Игора Вукадиновића у различитим периодима успостављале различите облике сарадње и са албанским квислинзима из Другог светског рата „у овим америчким безбедносним документима су изношене похвале на рачун ’велике Албаније’ успостављене од стране фашистичког окупатора 1941. године и наводних грађанских слобода које је ова држава омогућила, док су послератне власти у Југославији оптуживане да спроводе националну ’репресију’ над Албанцима”. Српска јавност и политика је, после двехиљадите године веровала у стара пријатељства, док је о овим ставовима знала премало и америчку политику доживљавала кроз призму породице Клинтон, а „мартовски погром 2004. представљао је једну од најважнијих тачака за освешћивање дела грађана Србије и српских политичких елита по питању односа Запада према Србији”.
Кфор и Косовска полиција као саучесници у погрому
Зашто нас нису заштитили?
„Кфор није могао да гарантује безбедност Србима и захтевао је да се Срби евакуишу из својих села, после чега су села постала мета Албанаца, који су палили и уништавали српске куће и друге сеоске објекте. Главни организатори погрома над Србима су биле терористичке организације Национални покрет Косова, Национални покрет за ослобођење Косова и наоружани припадници бивше Ослободилачке војске Косова (ОВК), која има структуре у свим градовима. Напад на Србе је био одавно планиран и изведен је потпуно професионално. За време погрома Срба, у близини њихових села, локална полиција, састављена искључиво од Албанаца, није их штитила, као ни њихове куће и цркве. Сведочења првих српских избеглица с Косова и Метохије говоре о томе да су у многим случајевима албански припадници Косовске полиције, уместо заштите, узимали учешће у протеривању Срба из њихових домова”, закључује у свом раду др Ненад Антонијевић.
Сличног је мишљења и др Ђорђе Д. Радовановић, који у свом раду „Однос ’међународне полиције и војске’ током етничког чишћења 17. марта према Србима на Косову и Метохији: случај Грабац и Бича” наводи сведочење Србина из ових метохијских села која су евакуисана хеликоптерима, пред масом Албанаца који су се кретали према селима: „Када су одлучили да нас евакуишу, нису нас ни пита ли да ли хоћемо, да ли желимо, само су почели на силу да нас трпају у оне камионе као да смо ми неки џакови. (…) Зашто нас нису заштитили пошто је то био једини пут да дођу до нас? Па то вам нико са сигурношћу не може рећи, али наше трогодишње искуство говори да је то била координирана акција Кфора и Шиптара. Јер ако су дозволили досадашње нападе на нас; ако нису реаговали ни на једну пљачку; ако нису одреаговали ни на једно пребијање Срба; ако притом нису никога никада ухапсили за било шта, за неку ситницу, па макар и за покрадене пумпе којима смо црпели пијаћу воду; онда неће бити да су имали намере да нас обезбеде и 17. марта, иако су могли и то онако без оптерећења.”
Последице мартовског погрома на питање статуса Косова и Метохије
На спољнополитичком плану, косовскометохијски Албанци послали су поруку међународној јавности да проблем Косова и Метохије још увек постоји, да они нису задовољни динамиком решавања статусног питања (захтевали су оно што им је обећано у Рамбујеу) и како неће дозволити да све постане још један замрзнути конфликт у свету. Такође, указали су „да се тероризам очигледно користи не само као средство ’редовног’ застрашивања и етничког чишћења, већ и као упозорење међународној заједници да неће прихватити ништа мање од независности”, како је и закључио Живадин Јовановић.
У прилог овој тези може се навести и да су 18. марта у послеподневним сатима, док је етнички мотивисано дивљање још увек трајало широм Косова „представници три највеће политичке странке косовских Албанаца у скупштини Косова констатовале на седници парламента да је једини начин да се смири и нормализује ситуација на Косову проглашење независности”, о чему говоре Момчило Павловић и Предраг Марковић. За њих, никакав договор југословенских (и српских) власти и Унмик није био прихватљив, самим тим ни присуство институција Републике Србије на терену. Ову поруку међународна заједница је не само схватила него и прихватила.
Генерални секретар УН упутио је специјалног изасланика, норвешког дипломату Каија Аидеа, како би сачинио свеобухватан преглед ситуације на Косову. Каи Аиде је у свом каснијем Извештају генералном секретару УН навео и да „инвестиције и интеграција неће зависити само од статуса већ и од стабилног и предвидљивог Косова, где се поштује владавина права”. Био је то увод за прелазак са концепта „стандарди пре статуса” на стратегију „статус па стандарди”, јер се под појмом „стабилног и предвидљивог Косова” подразумевало само једно статусно решење. Стратегију „статус па стандарди” су синхронизованим активностима имплементирали косовскометохијски Албанци и „трансатлантска заједница”.
Већ током 2005. године представници привремених институција из Приштине нашироко су објашњавали како немају довољне капацитете и надлежности за институционалну изградњу и успостављање демократских механизама и да све то могу остварити само уколико су независна држава, па је због тога и стање на Косову и Метохији незадовољавајуће. У овоме имају отворену подршку САД које све чешће излазе са ставом да питање статуса треба решити у корист косовскометохијских Албанаца.
Др Душан Пророковић
Правда после погрома
Период након мартовског погрома над Србима марта 2004. године била је прилика да правни систем привремених институција на Косову и Метохији који су чинили домаће „косовске”, већином албанске, и међународне судије, домаћи и међународни тужиоци и полиција демонстрира владавину права на Косову и Метохији и да муњевитом истрагом и строгим казнама пошаљу снажну поруку албанском становништву на Косову и Метохији да овакви случајеви неће бити толерисани и да се овакви догађаји више неће понављати. Уместо тога, потврдила се варљива природа правосудног система у покрајини. Од 51.000 Албанаца, колико је учествовало у мартовском насиљу, кривичне пријаве поднете су против свега 426 лица, и то углавном за лакша кривична дела као што је крађа, при чему је тек нешто више од пола резултирало коначним судским одлукама. Два кључна разлога неуспеха у процесу привођења правди свих лица одговорних за погром над Србима марта 2004. године су неуспех специјалне операције „Тор”, коју је водила међународна полиција и реформа правног система привремених институција на Косову и Метохији из априла 2004. године само пар недеља од погрома.
Разлози неуспеха специјалне међународно вођене операције „Тор” да истражи све околности у вези са погромом над Србима марта 2004. године, а које нејчешће наводе извештаји ОЕБС-а и ХРВ-а углавном наводе лошу организацију, нестручност кадрова и непостојање континуитета у спровођењу истраге изазване тенденциозно честим променама међународних полицајаца и истражитеља.
Честе промене кадрова су имале за циљ спречавање континуитета и целовитости у истражним и правним радњама, које би чак и због процедуралних грешака могле бити одбачене или затворене. Са неуспехом специјалне међународно вођене истражне операције „Тор” нестало је и поверење Срба у међународне институције. Други разлог неуспеха у процесу привођења правди свих лица одговорних за погром над Србима марта 2004. године је реформа правног система привремених институција на Косову и Метохији из априла 2004. године само пар недеља од највећег међуетничког насиља на Косову и Метохији након рата 1999. године. Ова реформа је суштински изменила кривични и правосудни систем преносећи на тужиоце, уместо истражних судија, примарну одговорност за спровођење истрага и стварајући нови огранак у оквиру полиције тзв. судске полиције, која је требала да помогне тужиоцима у спровођењу истрага.
Александар Гуџић, историчар
