Ekipa Radija Kim zatekla je žene okupljene u maloj hladnoj prostoriji koje su došle po vunicu koju im je preko donatora obezbedila direktorka ovog udruženja Miroslavka Simonović. Zbog trenutnih neuslova i hladnoće, ručne radove će izrađivati kod svojih kuća.
“Osnovani smo 2000. godine i od tad smo aktivni i opstajemo već toliko godina. Trudimo se da edukujemo žene našeg okruženja, da im pružimo neki materijal, da nešto rade, da se zanimaju i da mogu da zarade za sebe i za svoje porodice, koliko uspevamo u tome. U poslednih nekoliko godina vrlo malo. Sve manje donatora, tako da teško dođemo do nekog granta, gde možemo žene da okupimo, da su stalne u centru”.
U centru je trideset žena, različitih zajednica. “Naša organizacija je multietničkog karaktera, znači obuhvatamo i žene Albanke, Bošnjakinje, Romkinje, Srpkinje Sve su dobrodošle, oni koje žele da se druže i da rade sa nama. Ekstra, super funkcionišemo. To su dobre žene s kojima mi sarađujemo, to su isto do žene iz nevladinih organizacija Pećkog regiona”.
Brojne nagrade
Ovo udruženje ima brojne nagrade ostvarene na različitim sajmovima.
“Nedavno smo bile na jednom sajmu u Peći. Upravo moje prijatelice, koje su albanske nacionalnosti, uvek me obaveste da prisutstvujem sajmovima, i tako, kad nešto ima. Organizacija Avenjija iz Lapljeg sela takođe, uvek je tu za nas da pomogne sve što treba. Svake godine idemo na Videodan (u Gračanicu) da izlažemo naše rukotvorine. Nekoliko puta smo osvojili prvo mesto na tom događaju”.
Iako trenutno nema međuetničkih problema, u Gorždevcu ima egzistencijalnih, naročito nakon zabrane upotrebe dinara i zatvaranja institucija, Privremenog organa i Pošte koji su zatvoreni u februaru.
“To je bilo jako sresno, jako stresno smo podneli tu situaciju, naročito penzioneri koji moraju sada da putuju za Rašku, da podižu penzije, bolesni su, nemoćni, deca im nisu tu, i za njih je mislim, najteži bio taj period, i dan-danas je težak. Pakete ne primamo, ne šaljemo, nema gde, pošta je zatvorena. Putuju 120 kilometara i više ja mislim, do Raške. To su dodatni troškovi, jer mi nemamo prevoz, avtobus da imamo do Raške redovno, nego taj autobus koji ide za Srbiju, on ide uveče, ti uveče ne možeš ništa, i tako da se ljudi organizuju, plaćaju taksi, ili ko ima svoja kola udruže se pa idu zajedno, i to je jedan dodatan trošak za naše ljude”.
Mladi odlaze iz Goraždevca
Mladi, kaže nemaju perspektivu da ostanu u Goraždevcu. “Nema posla, deca završavaju fakultete, odlaze. Ostaje selo na starije, faktički za nekoliko godina. Plašim se da ne bude ni nas. Jer stari umiru, mladi odlaze”.
Na pitanje šta je potrebno da se učini da se stanovništvo zadrži u Goraždevcu, Miroslavka kaže da je Srbija u tome zakasnila.
“Trebali su mnogo ranije da razmišljaju u tome. Oni, a i Privremeni organ koji je radio u našoj zajednici, nisu mnogo poveli računa o mladim ljudima, da ih zadrži, da ih zaposle, nego su hladno gledali kako deca završavaju škole, dok su svoje oko sebe zapošljavali, svoju rodbinu. Partiski, znaš kako to ide. Tako da su nam mladi otišli. Mislim da je sad kasno, jer malo mladih ima”.
Dvadesetpetogodišnja Tamara Simonović kaže da u Goraždevcu ima perspektive samo za mlade koji su zaposleni, ostali odlaze u potrazi za boljim životnim uslovima. “Ja radim u vrtiću ovde koji je pri školi, počela sam pre godinu dana. Ko ima posao a ostao je ovde ima perspektivu, ali uglavnom mladi odlaze, baš zbog te perspektive. Moraju. Ograničeni su ovde uslovi i za kretanje i za dosta stvari. Najteže je maloj deci, nemaju ni igraonicu, ni bioskop, ni pozorište, ništa što bi im privuklo pažnju”.
U Goraždevcu, kaže ona, radi jedan kafić. “Taj jedan lokal u koji možemo da izađemo, ali što se tiče moje generacije uglavnom su svi otišli, zato što nisu imali perspektivu za posao, možda je troje ili četvoro iz moje generacije ostalo ovde. Jako me to rastužuje, bili smo mnogobrojni a sad nas je sve manje. Ovi mlađi idu u Mitrovicu u srednju školu, ali uglavnom odlaze u Srbiju, neki čak u inostranstvo, u zavisnosti od toga gde mogu da se prilagode”.
Najteže penzionerima
Zorica Manojlović je već tri godine u penziji. Srčani je bolesnik. U razgovoru za Radio Kim ona kaže da ju je odluka o zabrani dinara višestruko pogodila. Zbog narušenog zdravlja nije u mogućnosti da do Raške ode po svoju penziju, pa je prinuđena da čeka od komšija ili rodbine.
“Mnogo je teško, nemoćni smo, ne možemo da idemo, nemamo prevoz, nemamo kola. Tako, šaljemo kartice pa ko može da nam donese, ko ide dalje. Ako ne može sada, može navrh mesec dana, a mi se tako snalazimo. Zadužimo se ili čekamo”.
Najteže je, kaže, za lekove. “Ja imam stentove, trebaju mi lekovi. Moramo da podginemo penzije, da uzmemo od evro. Inače, ne možemo da kupimo ni lekove, ni ništa. Ja, pola penzije za lekove dajem. Eto, i samo gledam ko će da ode od komšiluka, od rodbine, da mi donese”.
Napominje da uz hranu i lekove treba i izmiriti račune za struju, komunalne usluge i da im život prolazi u snalaženju.
Zorica Manović je jedna od najstarijih članica udruženja “Briga”. Druženje i izrada ručnih radova joj ulepšavaju penzionerske dane.
