Екипа Радија Ким затекла је жене окупљене у малој хладној просторији које су дошле по вуницу коју им је преко донатора обезбедила директорка овог удружења Мирославка Симоновић. Због тренутних неуслова и хладноће, ручне радове ће израђивати код својих кућа.
“Основани смо 2000. године и од тад смо активни и опстајемо већ толико година. Трудимо се да едукујемо жене нашег окружења, да им пружимо неки материјал, да нешто раде, да се занимају и да могу да зараде за себе и за своје породице, колико успевамо у томе. У последних неколико година врло мало. Све мање донатора, тако да тешко дођемо до неког гранта, где можемо жене да окупимо, да су сталне у центру”.
У центру је тридесет жена, различитих заједница. “Наша организација је мултиетничког карактера, значи обухватамо и жене Албанке, Бошњакиње, Ромкиње, Српкиње Све су добродошле, они које желе да се друже и да раде са нама. Екстра, супер функционишемо. То су добре жене с којима ми сарађујемо, то су исто до жене из невладиних организација Пећког региона”.
Бројне награде
Ово удружење има бројне награде остварене на различитим сајмовима.
“Недавно смо биле на једном сајму у Пећи. Управо моје пријателице, које су албанске националности, увек ме обавесте да присутствујем сајмовима, и тако, кад нешто има. Организација Авењија из Лапљег села такође, увек је ту за нас да помогне све што треба. Сваке године идемо на Видеодан (у Грачаницу) да излажемо наше рукотворине. Неколико пута смо освојили прво место на том догађају”.
Иако тренутно нема међуетничких проблема, у Горждевцу има егзистенцијалних, нарочито након забране употребе динара и затварања институција, Привременог органа и Поште који су затворени у фебруару.
“То је било јако сресно, јако стресно смо поднели ту ситуацију, нарочито пензионери који морају сада да путују за Рашку, да подижу пензије, болесни су, немоћни, деца им нису ту, и за њих је мислим, најтежи био тај период, и дан-данас је тежак. Пакете не примамо, не шаљемо, нема где, пошта је затворена. Путују 120 километара и више ја мислим, до Рашке. То су додатни трошкови, јер ми немамо превоз, автобус да имамо до Рашке редовно, него тај аутобус који иде за Србију, он иде увече, ти увече не можеш ништа, и тако да се људи организују, плаћају такси, или ко има своја кола удруже се па иду заједно, и то је један додатан трошак за наше људе”.
Млади одлазе из Гораждевца
Млади, каже немају перспективу да остану у Гораждевцу. “Нема посла, деца завршавају факултете, одлазе. Остаје село на старије, фактички за неколико година. Плашим се да не буде ни нас. Јер стари умиру, млади одлазе”.
На питање шта је потребно да се учини да се становништво задржи у Гораждевцу, Мирославка каже да је Србија у томе закаснила.
“Требали су много раније да размишљају у томе. Они, а и Привремени орган који је радио у нашој заједници, нису много повели рачуна о младим људима, да их задржи, да их запосле, него су хладно гледали како деца завршавају школе, док су своје око себе запошљавали, своју родбину. Партиски, знаш како то иде. Тако да су нам млади отишли. Мислим да је сад касно, јер мало младих има”.
Двадесетпетогодишња Тамара Симоновић каже да у Гораждевцу има перспективе само за младе који су запослени, остали одлазе у потрази за бољим животним условима. “Ја радим у вртићу овде који је при школи, почела сам пре годину дана. Ко има посао а остао је овде има перспективу, али углавном млади одлазе, баш због те перспективе. Морају. Ограничени су овде услови и за кретање и за доста ствари. Најтеже је малој деци, немају ни играоницу, ни биоскоп, ни позориште, ништа што би им привукло пажњу”.
У Гораждевцу, каже она, ради један кафић. “Тај један локал у који можемо да изађемо, али што се тиче моје генерације углавном су сви отишли, зато што нису имали перспективу за посао, можда је троје или четворо из моје генерације остало овде. Јако ме то растужује, били смо многобројни а сад нас је све мање. Ови млађи иду у Митровицу у средњу школу, али углавном одлазе у Србију, неки чак у иностранство, у зависности од тога где могу да се прилагоде”.
Најтеже пензионерима
Зорица Манојловић је већ три године у пензији. Срчани је болесник. У разговору за Радио Ким она каже да ју је одлука о забрани динара вишеструко погодила. Због нарушеног здравља није у могућности да до Рашке оде по своју пензију, па је принуђена да чека од комшија или родбине.
“Много је тешко, немоћни смо, не можемо да идемо, немамо превоз, немамо кола. Тако, шаљемо картице па ко може да нам донесе, ко иде даље. Ако не може сада, може наврх месец дана, а ми се тако сналазимо. Задужимо се или чекамо”.
Најтеже је, каже, за лекове. “Ја имам стентове, требају ми лекови. Морамо да подгинемо пензије, да узмемо од евро. Иначе, не можемо да купимо ни лекове, ни ништа. Ја, пола пензије за лекове дајем. Ето, и само гледам ко ће да оде од комшилука, од родбине, да ми донесе”.
Напомиње да уз храну и лекове треба и измирити рачуне за струју, комуналне услуге и да им живот пролази у сналажењу.
Зорица Мановић је једна од најстаријих чланица удружења “Брига”. Дружење и израда ручних радова јој улепшавају пензионерске дане.
