Манастир Милешева се налази у долини истоимене реке, недалеко од Пријепоља. Грађен је 1218. и 1219. а живописан 1222. до 1228. године. Основао га је краљ Владислав, син краља Стефана Првовенчаног, а унук Немањин. Владислав је Милешеву подигао као своју гробну цркву. Онако као што је његов отац подигао Жичу, а дед Студеницу.
Пошто је, 1234. године, помоћу племства, збацио са престола свог старијег брата Радослава, дочекао је да се 1243. године и сам одрекне владавине у корист млађег брата Уроша. Умро је, живећи највише у Зети, седамдесетих година XIII века, а сахрањен је у својој задужбини. У хијерархији српских манастира, Милешева је заузимала друго место, одмах после Студенице.
Историја манастира
Турци су по први пут похарали Милешеву 1459. године, али је убрзо обновљен. Иако под Турцима, манастир Милешева је развијао богату културну делатност. У њој је црквени и просветни живот, са повременим малаксалостима, трајао скоро непрекидно. У XVI веку (1543. и 1544.) у Милешеви је радила једна од првих српских штампарија, која је издала велики број богослужбених и других црквених књига што сведочи да се у манастиру радило на књизи и писаној речи и у најтежим условима. Упоредо са штампаријом, у Милешеви делује и манастирска школа, једна од најстаријих код Срба.
Из околине Милешеве били су, изгледа, родом и браћа Соколовићи, од којих је потурчени Мехмед постао велики везир, а други, милешевски ђак Макарије, први патријарх обновљене Пећке патријаршије. У другој половини XVI века, у време патријарха Макарија Соколовића, била је велика обнова Милешеве. Том приликом подигнута је и живописана спољна припрата.
У XVI и XVII веку многи угледни путници навраћају у манастир. Понекад га затичу пренасељеног и у благостању, понекад су сведоци његових невоља. У XVII веку вршене су знатне поправке манастирских грађевина. Крајем XVII века, у доба народних устанака, Милешева је донекле доживела судбину недалеких Сопоћана и других манастира који су се налазили на територији са које је становништво, под патријархом Чарнојевићем, пребегло у Аустрију. Турци су конаке попалили, а манастир опљачкали. Има помена да је црква опљачкана још једанпут, крајем XVIII века.
Често напуштани манастир, све више је пропадао. 1857. године руски путописац и научник Гиљфердинг пише да је црква у развалинама. Зидови постоје, али да кровова нема, да су куполе скоро потпуно порушене и да их придржавају само делови сводова.
Најважнија обнова
Најважнија обнова манастира Милешеве изведена је од 1863. до 1865. године, трудом пријепољских грађана. Тада је манастирска црква значајно изменила свој првобитни архитектонски облик. Подигнути су кровови и куполе, дозидана полупорушена апсида, а можда и цела грађевина над спољашњим нартексом. Обновљен је живопис, заштитни зидови, манастирска воденица.
Није сасвим сигурно, али изгледа да је том приликом цркви нанета и велика штета, избијањем скоро целог зида између унутрашње припрате и наоса, на коме се налазила велика композиција Смрт Богородичина, и да су том приликом страдале и друге фреске, међу којима је и Немањин портрет. Вероватно је зид, у коме се налазио и портал, био препукао и порушен до те мере да га мајстори нису могли консолидовати, него су га скоро сасвим уклонили, и на тај начин проширили саму цркву.
Мошти Светог Саве
Nа повратку са свог другог пута по светим земљама Истока, бивши архиепископ Сава, који је 1233. године архиепископски престо уступио своме ученику Арсенију, задржао се у Бугарској, у Трнову. Tу се разболео и умро 15/25. јануара 1236. године. Годину дана касније, настојањем Владислава, Арсенија, и тадашњег милешевског игумана Атанасија, Сава је пренет у Милешеву и свечано сахрањен у гроб у тек сазиданој припрати.
Чињеница да је Савино тело било сахрањено у Милешеви подигла је углед и иначе поштованом манастиру. Милешева тада постаје култно место које сви походе. Зато Турци 1594. године односе мошти светитеља у Београд и спаљују га на Врачару, желећи тиме да униште култ Светог Саве у српском народу. Напротив, од тада дух Светитеља, кроз прах и пепео, преточен у светосавље, још снажније живи, а манастир Милешева постаје неуништиви сведок који опомиње и надахњује.
У Милешеву су долазили бројни ходочасници због моштију Светитеља Саве, а своје дарове овој светињи поклањали су краљеви и цареви. Поред прилога, ови владари су омогућили милешевским монасима да у тешким временима сакупљају помоћ за свој манастир у њиховим земљама.
Милешевсо сликарство
Имајући у виду многе знамените политичке, црквене и просветне догађаје везане за Милешеву, данас се може рећи да највећу вредност Милешеве представљају њене делимично очуване фреске. Фреско-сликарство манастира Милешеве дели се, хронолошки, у две групе:
- у наосу и у унутрашњости припрате – живопис је рађен за време краља Владислава, тридесетих година XIII века
- а живопис у спољној припрати потиче из турског периода.
Милешевске фреске из XIII века представљају највиши сликарски домет тог времена. И то не само код Срба, већ и у Европи. Све фреске у главном делу милешевске цркве, то јест у олтару, наосу и старој припрати, рађене су највећим делом на жуто-позлаћеној, а мањим делом на плавој позадини. Жута и златна позадина била је исцртана ситним квадратићима који су имитирали коцкице мозаика. Тај, из најранијег студеничког сликарства преузети начин рада, свакако је проистекао из правог византијског мозаика, скупоценог и раскошног, који је покривао зидове цркава у Цариграду, Солуну, Италији.
Могућности српских донатора нису допуштале сјај мозаика, скопчаног са дугом израдом, специјалним и скупим мајсторима, али су ти исти донатори проналазили сликаре који ће њиховим грађевинама дати сјај сличан царском. Жуто, позлаћено позађе требало је да се, бар спољним изгледом, такмичи са мозаицима. Та златна неба, која су се осипала са зидова првих немањићких цркава, нарочито са сводова, свакако имају дубљи значај: жуто, светло представља оне небеске регионе у којима живи војска светитеља и праведника, награђена за патње земаљског живота.
Бели анђео
Милешевским фрескама славу је, вероватно с правом, највише пронео „Бели анђео на Христовом гробу“. Супериорна појава која тако подсећа на стару грчку уметност, потенцирана због важности, у односу на суседне свете жене и војнике, и величином и белом бојом хаљине. Чврсто грађена, истинита у покрету, сугестивна у погледу, мало померена у страну слике, па ипак у центру композиције, сама по себи симбол је младости (Милешева је један од првих споменика младе српске уметности) и трајања (на срећу, та фреска очувана је скоро у потпуној првобитности) племенитог људског дела.
Због тог милешевског анђела не треба заборавити друге слике, мање наметљиве али можда понекад потресније и свечаније, као што је оно Скидање с крста, високо горе под куполом на јужној страни, недовољно сагледиво због висине и скраћења. Детаљ те композиције, Магдалина која љуби руку мртвог Христа, свакако је најмилостивнија сцена наше старе уметности. Треба погледати и ону преполовљену композицију Рођења, на северном зиду, са реалистички сликаним дадиљама; мали фрагмент Силаска у ад, са анђелом и ђаволом који се наслућују испод новије Тајне вечере, фрагмент препун чари старе слике, коју је доцније доба хтело да сакрије, па на крају ипак није у томе успело…
Богородица милешевска
„У сенци“ је Белог Анђела, који је прва асоцијација на манастир Милешеву… Али, Богородица Милешевска је вероватно једна од најлепших представа Мајке Христове у историји европског средњовековног сликарства и фрескосликарства уопште.
Такву природност, такву љупкост, такву веродостојност лика Богородице, представљене у композицији Благовести, у тренутку када сазнаје да ће родити Сина Божјег, нису постигли ни каснији, велики ренесансни мајстори: Ђото, Ботичели, Леонардо… мада су стварали своја дела много касније од непознатих генијалних милешевских мајстора…
