Dvodnevni put od Niša preko Valjeva do Tršića za 150 evra. To je skuplje nego da se, na primer, ode u Beč. Jednodnevni izlet za osnovce u mesto udaljeno dvadesetak kilometara za 6.000 dinara, uz strah roditelja srednjoškolaca da će već u sledećoj godini cena njihovih ekskurzija premašiti 100.000 dinara. Trend basnoslovnih cena đačkih ekskurzija osnovnih i srednjih škola nastavlja se i u novoj školskoj godini.
Ponude su u nekim školama predstavljene u poslednjim nedeljama prethodne godine, izazavši burne reakcije roditelja širom Srbije. Ipak, pre par dana osvanule su nove ponude na društvenim mrežama za koje se može reći da su izvesni nastavak priče pokrenute neposredno pred početak letnjeg raspusta.
U isto vreme, mnogi kao probleme takvih programa navode i činjenicu da su đačke ekskurzije sve ređe edukativnog karaktera, bez adekvatne organizacije, te da su u fokus smeštene zabave, žurke i druženja, koja često umeju i da eskaliraju i dovedu do incidenata, što zajedno sa finansijskim aspektom otvara pitanje čemu služe ekskurzije, koje su zamišljene kao oblik obrazovno-vaspitnog rada.
Preskupe ekskurzije
Jedan od poslednjih primera u kom su roditelji kivni na ponuđene cene ekskurzija dolazi iz osnovne škole u naselju Medoševac u Nišu. Roditeljima maturanata je, kao i učenika sedmog razreda, stigla ponuda za prolećnu dvodnevnu ekskurziju u Kragujevac, Valjevo i Tršić, sa noćenjem u hotelu sa tri zvezdice u Valjevu na bazi polupansiona, uz prolazni ručak za celu grupu i ulaznice za razgledanja iz programa Šumarice, Brankovina, rodna kuća Vuka Karadžića i manastir Tronoša – i sve to po ceni od 17.800 dinara po učeniku.
Žalbe roditelja
Komentari su brojni, a roditelji mahom ističu da je to mnogo više novca od onog koji je za te svrhe neophodan, sa uračunatim svim predviđenim troškovima. Pitaju se gde taj novac ide i oni, i drugi korisnici, ali i pojedini turistički vodiči koji su i sami vodili đačke ekskurzije. Inače, dvodnevno putovanje do Beča, takođe autobusom i uz dva noćenja sa doručkom u hotelu sa tri zvezdice u prestonici Austrije, uz organizovane obilaske znamenitosti i posetu glavnom gradu Slovačke Bratislavi, može da se nađe za 140 evra po osobi.
Kako za NIN kaže Milan Petrić, jedan od predstavnika u Savetu roditelja Šeste beogradske gimnazije, deci je interesantno to što su zajedno, što su van kuće i što mogu da se druže 24 časa, pa im je svejedno bilo gde da odu. Ipak, on navodi da to ne treba da bude razlog da roditelji plaćaju izuzetno skupe ekskurzije.
Loš kvalitet
„Deca su se provela lepo, jer su se družila, i to je to. Međutim, njihovi komentari o izvođenju same ekskurzije – recimo konkretno u Šestoj beogradskoj gimnaziji, gde je bilo 260 đaka na putu – jeste da je varirao kvalitet usluge u zavisnosti od same lokacije mesta ili hotela. Imali smo situaciju da su bili oduševljeni Rimom, da su bili zaista odlični hoteli, iako je smeštaj u Lidu di Jesolu bio užasno loš. Rečeno je da će tu samo da prespavaju, ali opet ekskurzija je plaćena kao jedna od nasjkupljih u Srbiji, zbog čega ne očekujemo niži ili prosečan, već ozbiljan kvalitet usluge”, navodi Petrić, uz komentar da ih kao roditelje zaista izrabljuju.
„Mi samo biramo fiktivnu distanciju, a nemamo pojma ni koliko će nas koštati, niti kontrolišemo tender. Pored toga, moje odeljenje je starešinu puta plaćalo 252.000 dinara, što je zaista ogromna cifra“, govori Petrić, koji se pita da li će naredne školske godine roditelji morati da izdvoje i više od 100.000 dinara po detetu.
Kada je cena u pitanju, iz turističkih agencija tvrde da se one formiraju tako što, pored samog troška puta, moraju da obuhvate i druge troškove, kao što su smeštaj i dnevnice za lekare (obavezni na putovanjima nižih razreda), vođe puta i nastavnike koji prate učenike, ulaznice za obilaske znamenitosti za njih, porezi na dnevnice i slično.
Ekskurzija postala biznis
Prema rečima predsednika Foruma beogradskih gimnazija Aleksandra Markova, činjenica je da su cene previsoke i da su ekskurzije postale svojevrsni biznis.
„Cene su često i različite u odnosu na školu, pa i na nivou jednog grada. One dobijaju različite ponude čak i kada se ista agencija javi, kao da se na neki način proceni platežna moć roditelja, pa se onda u odnosu na to formira i cena. Često se dešava da one imaju i upitan kvalitet. Zbog toga je najbolje da škola komisijski proceni da li je realizovano ono što je programom bilo predviđeno i da se tek nakon toga agenciji isplaćuje, odnosno da škola zadržava sredstva na svom računu sve do trenutka kada komisija, posebno ne utvrdi da je realizovano sve što je programom bilo utvrđeno. Tako, ukoliko bi se utvrdilo da nije došlo do realizacije, taj novac ili njegov deo bio bi potom vraćen učenicima“, navodi Markov za NIN.
On ipak dodaje da i sa postojanjem takve komisije ostaje nesporna činjenica da su đačke ekskurzije preskupe i da su teško dostupne, odnosne da sve manji broj roditelja može da finansira ovakva putovanja.
„Cilj ekskurzije jeste da ima veći obuhvat učenika. Osim edukativnog karaktera, ekskurzija treba na neki način i da poveže te učenike, da se osete delom jedne zajednice što je takođe bitna stavka. Deca uspeju da se povežu u tom druženju, ali često izostane edukativni deo. Neretko se dešava i da učenici posećuju znamenite gradove, a da opet ostanu uskraćeni za obilaske muzeja, jer da bi i tako skupa bila povoljnija, ne budu uračunate cene ulaznica i onda naprosto ostanu uskraćeni za neke kulturno-istorijske znamenitosti“, kaže on.
Zabava umesto edukacije
Markov u tom pogledu napominje da već decenijama unazad ekskurzije služe kao određena vrsta zabave za učenike, iako bi primarno trebalo da imaju edukativni karakter, odnosno da se organizuju u cilju upoznavanja drugih kultura, nacija ili kulturno-istorijskih znamenitosti.
„U praksi se često dešava da ekskurzije predstavljaju zabavu za učenike i ništa drugo. Barem sa učeničke strane, kvalitet ekskurzije meri se u odnosu na to koliko su se dobro zabavili, a ne šta su naučili. I Ministarstvo prosvete potvrđuje da je toga svesno na jedan indirektan način, jer sama činjenica da je pravilnikom o realizaciji ekskurzije potrebno nadoknaditi ekskurziju, automatski joj se oduzima edukativni karakter i daje turistički. Ako se na ekskurziju ide da se nešto nauči, zašto bi se onda nadoknađivala? Trebalo bi da učenici tokom njene realizacije ujedno i uče. Međutim, pravilnik dugo godina unazad predviđa da se ona nadoknađuje, pa učenici te dane koje su proveli na ekskurziji odrađuju kroz radne subote“, ističe sagovornik NIN-a.
