Slučaj Milorada Đokovića, povratnika u selo Vitomirica kod Peći, nije samo priča o jednom čoveku i njegovoj borbi za pravo na imovinu, koju je autor ovog teksta, kao novinar, pratio deceniju unazad, već i odraz složenih i kontroverznih pravnih i političkih okolnosti na Kosovu.
Đokovićeva dugogodišnja bitka koja je započela pokušajem da povrati imovinu koju je napustio tokom rata 1999. godine, završila je njegovim hapšenjem pod optužbama za ratne zločine.
Ova priča otvara mnoga pitanja o funkcionisanju pravosudnog sistema na Kosovu, kao i o tretmanu Srba sa Kosova koji se suočavaju sa pokušajima da povrate imovinska prava i u većini slučajeva budu optuženi za navodne ratne zločine.
Pravo na imovinu i nepoštovanje sudskih odluka
Milorad Đoković je nakon sukoba napustio svoju imovinu u selu Vitomirica. Kao i mnogi drugi Srbi sa Kosova. Posle dve decenije, uspelo mu je da putem sudskih procesa dobije presudu Vrhovnog suda Kosova*, koja je potvrdila njegovo pravo na povratak imovine. Ova presuda, kao i nekoliko drugih odluka nižih sudova, jasno je ukazivala na to da Đokoviću pripada pravo na posed koji mu je oduzela lokalna vlast.
Međutim, opštinske vlasti u Peći su uporno odbijale da sprovedu sudsku odluku. Umesto toga, odluka je neprestano odlagana na osnovu drugih administrativnih rešenja. To je izazvalo sumnju u pravosudni sistem i poštovanje vladavine prava na Kosovu.
Ovaj slučaj nije usamljen. Mnogi Srbi sa Kosova, a bilo je i slučajeva drugih zajednica, suočavaju se sa sličnim problemima kada pokušavaju da povrate imovinu. To sugeriše postojanje sistematske opstrukcije u sprovođenju sudskih presuda koje se tiču imovinskih prava Srba.
Uprkos tome što je presuda Vrhovnog suda bila konačna, Milorad Đoković nikada nije uspeo da povrati svoj posed. Ovo jasno ukazuje na nepoštovanje pravosudnih odluka i kršenje principa pravne sigurnosti, što je osnovno načelo svakog demokratskog društva.
Ne samo da se prava kosovskih Srba zanemaruju, već se u praksi pokazuje da pravni sistem nije jednako primenjiv na sve građane Kosova.
Hapšenje pod optužbama za ratne zločine
Nakon više od decenije borbe za povratak imovine, Milorad Đoković je 2022. godine uhapšen pod optužbom za ratne zločine. Optužnica ga tereti da je 1999. godine učestvovao u napadu na albanske civile u selu Ozrim i mnoge druge zločine. Konkretnih dokaza nema, osim reči brojnih svedoka koji su se tek nakon toliko godina setili da je Đoković “ratni zločinac”.
Ono što je najkontroverznije u ovom slučaju jeste činjenica da su optužbe iznete tek nakon što je Đoković pravosnažno dobio presudu o povratku svoje imovine. Ovo otvara pitanje političke motivisanosti optužbi i tajminga hapšenja.
Činjenica da su svedoci u ovom slučaju izašli sa svojim izjavama tek posle 17 godina, od Đokovićevog povratka na Kosovo, dodatno doprinosi sumnji da je ceo proces pokrenut kako bi se otežao, ili čak onemogućio povratak kosovskih Srba.
Pravo na pravično suđenje je garantovano međunarodnim konvencijama, ali Đoković je više od godinu dana bio u pritvoru dok nije podignuta optužnica, što može ukazivati na kršenje njegovih osnovnih prava.
Sve vreme od kada se vratio u svoju Vitomiricu, Đoković je živeo javnim životom. Učestvovao je u mnogim javnim debatama, bio je aktivan u civilnom društvu, bio je gost u medijima gde je govorio o problemu prava na imovinu, a radovao se i obnovi crkve u svom selu.
Uprkos njegovoj spremnosti da se odzove organima reda po bilo kom pitanju, uhapšen je uoči Vidovdana 27. juna, 2022. godine, i sada mu se sudi za najteže ratne zločine.
Politička dimenzija slučaja
Slučaj Đokovića odražava široku sliku sa kojom se suočavaju Srbi koji se vraćaju na Kosovo. Mnogi od njih, kada pokušaju da povrate imovinu, nailaze na brojne administrativne i pravne prepreke. Osim toga, neki od njih, poput Đokovića, suočavaju se i sa krivičnim gonjenjima koja deluju politički motivisano.
Problemi sa povratkom imovine za Srbe na Kosovu su brojni. Oni se suočavaju sa direktnom i indirektnom diskriminacijom, kao i sa problemima u vezi sa povraćajem vlasničke dokumentacije, ilegalnim zauzimanjem imovine i otežanim pristupom sudovima. Takođe, postoje slučajevi u kojima su povratnici optuživani za ratne zločine, što dodatno komplikuje njihove pravne borbe.
Ovakvi slučajevi često se mogu tumačiti kao pokušaji da se obeshrabe Srbi koji žele da se vrate na Kosovo. U međunarodnom pravu, ovakvi postupci mogu se smatrati kršenjem prava na pravično suđenje.
Pitanje je da li ovakve optužbe i krivični procesi predstavljaju stvarnu borbu protiv nekažnjivosti za ratne zločine, ili su deo šire strategije političkog pritiska na kosovske Srbe.
Rušenje kuće i nastavak borbe
Dok Milorad Đoković čeka na kraj suđenja, njegova kuća, koja je bila predmet spora, srušena je do temelja. Uprkos sudskoj odluci da mu se vrati.
Ovaj čin dodatno pokazuje koliko je krhko pravo na imovinu za Srbe na Kosovu i koliko su povratnici ranjivi na političke i pravne igre.
Rušenje kuće nije samo fizički gubitak. Ono je simboličan prikaz propusta pravosudnog sistema da zaštiti osnovna ljudska prava. Na ovakve probleme gotovo da nema reakcija međunarodnih predstavnika.
Slučaj Milorada Đokovića pokazuje koliko je teško postići pravdu na Kosovu. Posebno kada su u pitanju prava Srba na Kosovu, piše KoSSev.
Nepoštovanje sudskih odluka, politički motivisane optužbe i administrativne prepreke su postale svakodnevica za povratnike.
Dok međunarodna zajednica često naglašava važnost vladavine prava, na terenu situacija izgleda sasvim drugačije.
Na kraju, slučaj Đokovića nije samo borba jednog čoveka za njegovu imovinu. To je borba za pravdu u društvu gde se pravila ne primenjuju jednako na sve. Gde političke igre često prevladavaju zakon i gde vladavina prava ostaje samo ideal na papiru, bez konkretne reakcije međunarodne zajednice.
