Случај Милорада Ђоковића, повратника у село Витомирица код Пећи, није само прича о једном човеку и његовој борби за право на имовину, коју је аутор овог текста, као новинар, пратио деценију уназад, већ и одраз сложених и контроверзних правних и политичких околности на Косову.
Ђоковићева дугогодишња битка која је започела покушајем да поврати имовину коју је напустио током рата 1999. године, завршила је његовим хапшењем под оптужбама за ратне злочине.
Ова прича отвара многа питања о функционисању правосудног система на Косову, као и о третману Срба са Косова који се суочавају са покушајима да поврате имовинска права и у већини случајева буду оптужени за наводне ратне злочине.
Право на имовину и непоштовање судских одлука
Милорад Ђоковић је након сукоба напустио своју имовину у селу Витомирица. Као и многи други Срби са Косова. После две деценије, успело му је да путем судских процеса добије пресуду Врховног суда Косова*, која је потврдила његово право на повратак имовине. Ова пресуда, као и неколико других одлука нижих судова, јасно је указивала на то да Ђоковићу припада право на посед који му је одузела локална власт.
Међутим, општинске власти у Пећи су упорно одбијале да спроведу судску одлуку. Уместо тога, одлука је непрестано одлагана на основу других административних решења. То је изазвало сумњу у правосудни систем и поштовање владавине права на Косову.
Овај случај није усамљен. Многи Срби са Косова, а било је и случајева других заједница, суочавају се са сличним проблемима када покушавају да поврате имовину. То сугерише постојање систематске опструкције у спровођењу судских пресуда које се тичу имовинских права Срба.
Упркос томе што је пресуда Врховног суда била коначна, Милорад Ђоковић никада није успео да поврати свој посед. Ово јасно указује на непоштовање правосудних одлука и кршење принципа правне сигурности, што је основно начело сваког демократског друштва.
Не само да се права косовских Срба занемарују, већ се у пракси показује да правни систем није једнако примењив на све грађане Косова.
Хапшење под оптужбама за ратне злочине
Након више од деценије борбе за повратак имовине, Милорад Ђоковић је 2022. године ухапшен под оптужбом за ратне злочине. Оптужница га терети да је 1999. године учествовао у нападу на албанске цивиле у селу Озрим и многе друге злочине. Конкретних доказа нема, осим речи бројних сведока који су се тек након толико година сетили да је Ђоковић “ратни злочинац”.
Оно што је најконтроверзније у овом случају јесте чињеница да су оптужбе изнете тек након што је Ђоковић правоснажно добио пресуду о повратку своје имовине. Ово отвара питање политичке мотивисаности оптужби и тајминга хапшења.
Чињеница да су сведоци у овом случају изашли са својим изјавама тек после 17 година, од Ђоковићевог повратка на Косово, додатно доприноси сумњи да је цео процес покренут како би се отежао, или чак онемогућио повратак косовских Срба.
Право на правично суђење је гарантовано међународним конвенцијама, али Ђоковић је више од годину дана био у притвору док није подигнута оптужница, што може указивати на кршење његових основних права.
Све време од када се вратио у своју Витомирицу, Ђоковић је живео јавним животом. Учествовао је у многим јавним дебатама, био је активан у цивилном друштву, био је гост у медијима где је говорио о проблему права на имовину, а радовао се и обнови цркве у свом селу.
Упркос његовој спремности да се одзове органима реда по било ком питању, ухапшен је уочи Видовдана 27. јуна, 2022. године, и сада му се суди за најтеже ратне злочине.
Политичка димензија случаја
Случај Ђоковића одражава широку слику са којом се суочавају Срби који се враћају на Косово. Многи од њих, када покушају да поврате имовину, наилазе на бројне административне и правне препреке. Осим тога, неки од њих, попут Ђоковића, суочавају се и са кривичним гоњењима која делују политички мотивисано.
Проблеми са повратком имовине за Србе на Косову су бројни. Они се суочавају са директном и индиректном дискриминацијом, као и са проблемима у вези са повраћајем власничке документације, илегалним заузимањем имовине и отежаним приступом судовима. Такође, постоје случајеви у којима су повратници оптуживани за ратне злочине, што додатно компликује њихове правне борбе.
Овакви случајеви често се могу тумачити као покушаји да се обесхрабе Срби који желе да се врате на Косово. У међународном праву, овакви поступци могу се сматрати кршењем права на правично суђење.
Питање је да ли овакве оптужбе и кривични процеси представљају стварну борбу против некажњивости за ратне злочине, или су део шире стратегије политичког притиска на косовске Србе.
Рушење куће и наставак борбе
Док Милорад Ђоковић чека на крај суђења, његова кућа, која је била предмет спора, срушена је до темеља. Упркос судској одлуци да му се врати.
Овај чин додатно показује колико је крхко право на имовину за Србе на Косову и колико су повратници рањиви на политичке и правне игре.
Рушење куће није само физички губитак. Оно је симболичан приказ пропуста правосудног система да заштити основна људска права. На овакве проблеме готово да нема реакција међународних представника.
Случај Милорада Ђоковића показује колико је тешко постићи правду на Косову. Посебно када су у питању права Срба на Косову, пише КоССев.
Непоштовање судских одлука, политички мотивисане оптужбе и административне препреке су постале свакодневица за повратнике.
Док међународна заједница често наглашава важност владавине права, на терену ситуација изгледа сасвим другачије.
На крају, случај Ђоковића није само борба једног човека за његову имовину. То је борба за правду у друштву где се правила не примењују једнако на све. Где политичке игре често превладавају закон и где владавина права остаје само идеал на папиру, без конкретне реакције међународне заједнице.
