Za 42 godine vladavine Libijom, na pukovnika Moamera Gadafija zapadni pogled je išao od zlikovca, pa do uvažavanja modela međunarodnog ponašanja, i opet nazad na zlikovca, kada je Zapad podržao oružanu pobunu protiv njega.
Oficir libijske vojske koji je predvodio vojni udar 1969. godine protiv kralja Idrisa I, ubrzo je postao trn u oku zapadnih sila, nacionalizacijom Britiš petroleuma, povlačenjem libijskih miliona iz britanskih banaka, kao i zbog libijskog vođstva u OPEK-u kada je bojkotovana američka nafta 1973. godine, te Gadafijevo zagovaranje palestinskog problema.
„Besni pas Bliskog istoka“
Pod upravom Regana SAD počinju sa neprijateljstvima između Vašingtona i Tripolija. Godine 1981. američka mornarica intenzivira „slobodnu plovidbu“ patroliranjem u Sirtskom zalivu, koji je Gadafi proglasio ekskluzivnom libijskom zonom. Američki lovci oborili su libijske avione iznad Sirta u dva navrata, u avgustu 1981. godine i ponovo u januaru 1989. godine. U martu 1986. godine, američka mornarica je ušla u zaliv i potopila nekoliko libijskih brodova, ubivši 35 ljudi.
Libija je okrivljena i za ekploziju u diskoteci u Nemačkoj u aprilu 1986. godine, u kojoj je ubijeno dva američka vojnika, a ranjeno 79, zajedno sa mnogim civilima. Predsednik Ronald Regan nazvao je Gadafija „besnim psom Bliskog istoka“, i naredio bombardovanje Libije, pod nazivom „Operacija El Dorado Kanjon“. Gadafijeva Libija je označena kao država koja sponzoriše terorizam i stavljena je pod režim sankcija.
Gadafi je takođe optužen za obaranje aviona, koji je pao kod Lokerbija u Škotskoj 1988. godine. UN su uvele sankcije protiv Libije 1992. godine, zahtevajući da Libija izruči one koji su odgovorni za napad.
Libijci su čak predstavljani kao teroristi u SAD čak i u kulturi, posebno u filmu iz 1985. godine „Povratak u budućnost“.
„Model za druge“
Od 2003. godine, međutim, činilo se kao da je plima spala. Gadafi je objavio svoju nameru da preda atomske i hemijske materijale za pravljenje oružja, kao i da isplati odštetu žrtvama u diskoteci i u obaranju aviona.
„Odluka Libije da odustane od svog programa naoružanja treba da postane model za druge kako bi popravili svoje načine i pomogli da se vrate na međunarodni legitimitet“, rekla je u maju 2005. godine pomoćnik državnog sekretara Paula De Sater. SAD su potom 2006. godine uklonile Libiju sa liste država koje navodno sponzorišu terorizam.
„Gadafi je pokrenuo kampanju reintegracije njegove zemlje u međunarodnu zajednicu“, rekao je francuski premijer Fransoa Fijon u decembru 2007. godine, dok je libijski lider bio u poseti Parizu.
U 2008. godini, Italija je ponudila Libiji odštetu od pet milijardi dolara za okupaciju Libije između 1911. i 1941. godine, a vlada Silvija Berluskonija je potpisala nekoliko unosnih trgovinskih sporazuma sa Gadafijem. Libija se takođe složila da zaustavi priliv imigranata iz Afrike, koji su prolazili kroz zemlju na putu ka Italiji i EU.
Italijanski predsednik Đorđo Napolitano je saopštio da Gadafi „govori sa velikim osećajem kada je u pitanju dužnost i obaveza o najtežim problemima sa kojima se suočava afrički kontinent.“
U 2004. godini, Libija je isplatila 35 miliona dolara za štetu žrtvama u dikoteci u Berlinu. U 2008. godini platila je još 1,5 milijardi dolara za štetu za 103 žrtve pada aviona. Libija je takođe bila nestalna članica Saveta bezbednosti UN-a u 2008-09.
„Ubija svoj narod … izgubio sav legitimitet“
U februaru 2011. godine, nakon masovnih demonstracija u Tunisu i Egiptu, pobuna protiv libijske vlada počela je u Bengaziju, drugom po veličini gradu u zemlji i istorijski glavnom gradu Sirenaka regiona. Nekoliko dana posle, SAD i evropske sile koje su prethodno imale reči hvale za Gadafija, okrenule su se protiv njega.
Pozivajući se na Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1973, kojom se uvela zona zabranjenog leta nad Libijom radi „zaštite civila“, SAD, Velika Britanija, Francuska i nekoliko drugih sila počele su bombardovanje Libije 19. marta, 2011. godine.
SAD su imale glavnu komandu nad intervencijom, koja je bila pod kodnim imenom „Operacija Odisejeva zora.“
Pored vazdušnih udara i napada krstarećim raketama, specijalne jedinice iz Velike Britanije, Francuske, Italije, Jordana, Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata su ratovale sa pobunjenicima unutar Libije.
„Mi to radimo da se zaštiti civilno stanovništvo od ubilačkog ludila režima koji je u ubijanju sopstvenog naroda izgubio legitimitet“, rekao je francuski predsednik Nikola Sarkozi.
„Pukovnik Gadafi je ovo napravio. On je lagao međunarodnu zajednicu. On nastavlja sa brutalnostima prema svom narodu“, rekao je britanski premijer Dejvid Kameron.
„Mi ne možemo dozvoliti da se pokolj civila nastavi.“, rekao je Kameron.
„Cilj intervencija je bio da se zaštite civili i da se obezbedi pristup humanitarnoj pomoći“, rekla je američka državna sekretarka Hilari Klinton.
Kanadski premijer Stiven Harper je intervenciju video kao promenu režima, te je rekao da Gadafi „jednostavno neće moći da održi svoju kontrolu nad zemljom kada budu uništene njegove oružane snage“.
„Priroda ovog lidera i priroda njegovog režima je da će svaki pojedinac biti masakriran ako se iole posumnja u nelojalnost“, dodao je Harper.
Američki predsednik Barak Obama jednostavno je preskočio tokom protekle decenije odnose sa Libijom, opravdavajući bombardovanje američkom narodu, rekavši da je „Gadafi uskratio slobodu ljudima da eksploatiše njihovo bogatstvo, ubija protivnike u zemlji i inostranstvu, i teroriše nevine ljudi širom sveta – uključujući i Amerikanace koji su ubijeni od strane libijskih agenata „.
Gadafi je izgleda lično bio nesvestan ovog govora kada je pisao Obami tražeći od njega da lično zaustavi bombardovanje i da se demokratija i izgradnja civilnog društva ne može ostvariti putem raketa i aviona podsećajući ga na američko podržavanje članova terorističe grupe Al Kaide u Bengaziju.
„Došli smo, videli smo, on je umro“
Gadafijeve reči su došle na gluve uši. NATO je podržao pobunu koja je uspela da zahvati skoro celu zemlju do oktobra 2011. godine. 20. oktobra Gadafi je pokušao da se probije iz Sirta, ali je njegov konvoj bombardovao NATO. On je zarobljen, mučen i mučki ubijen od strane militanata lojalnih „Nacionalnoj prelaznoj vladi“ podržanoj od strane Zapada, proglašenoj mesec dana ranije.
„Došli smo, videli smo, umro je“ našalila se Hilari Klinton o Gadafijevoj smrti tokom intervjua za Si-bi-es.
Libija je utonula u haos, sa frakcijama u Tripoliju i Bengaziju koje se bore jedna protiv druge, kao i „Islamska država“ koja podiže svoju zastavu iznad Sirta.
„Danas ne postoji vlada Libije. To su jednostavno rulje koje patroliraju ulicama i ubijaju jedni druge „, rekao je senator Virdžinije Ričard Blek za RT.
„Bili smo spremni da apsolutno izbrišemo i smrvimo libijsku civilizaciju.“, reči su Ričarda Bleka.
„Libijci su imali neverovatno visok životni standard, i to najviši u Africi. Kada sam prvi put otišao u Libiju 1986., bio sam zapanjen osnaživanjem prava žena „, rekao je međunarodni advokat Frensis Bojl za RT.
„Ono što sam video u Libiji bilo je da žene mogu da rade ono što žele.“
Među svetskim liderima koji su žalili za Gadafijem je i Nelson Mendela, prvi crni predsednik Južne Afrike.
„U najtežim trenucima naše borbe, kada su naša leđa bila na zidu, Moamer Gadafi je stajao sa nama“, rekao je on. Godine 1997, Mendela je prkosio embargu UN zbog posete Gadafija da bi mu se zahvalio na podršci tokom borbe protiv aparthejda. Američki predsednik Bil Klinton pozvao je posetu „nepoželjnom“.
„Nijedna zemlja ne može tvrditi da je policajac u svetu i nijedna država ne može diktirati drugoj šta treba da uradi“, rekao je bivši politički zatvorenik, Nelson Mendela.
