Да би памћење и култура сећања били истинска казна од које се никакав злочин не може сакрити, светлост дана угледао је зборник радова о Пребиловцима “И испод сиве друге боје живе”. На 502 странице доноси значајне податке о страдалничком селу у Херцеговини, историји, култури и Пребиловчанима који, ма где се налазили, речју, фотографијама и срцем подижу завичај из пепела.
Говорећи о овом, надасве јединственом делу, рецензент Сена Михаиловић Милошевић из Института за српску културу Приштина/Лепосавић рекла је за “Глас” да је сваки појединачни прилог у зборнику покушај намиривања дуга прошлости и завјет будућности, ода животу.
„Пребиловци се обнављају новом исписаном реченицом, једнако као и новом постављеном циглом на рушевине“, сматра она.
Михаиловић Милошевићева каже да зборник на темељан начин проговара о највећем злочину на нашем подручју и једном од највећих у свету.
„То је мала енциклопедија. Књига са много слојева, значајна и вишезначна. Не говори само о двоструком страдању села, у оба рата, него даје комплетну слику о антропогеографској структури села. То је једина књига која на најкомплетнији начин говори о Пребиловцима, тако дуго прећуткиваним у нашој историји“, рекла је Михаиловић Милошевићева.
Обнова села
Обнова села и уопште живота у Пребиловцима на њу је оставила највећи утисак.
„Када су обнављали село после Другог светског рата и женили се деци су давали имена по својој страдалој деци. То је једна од најпотреснијих слика у историји балканског простора. Показује дух нашег српског народа. Како и у оваквим ситуацијама нађе начина да се врати на огњишта, шта значи свест о огњишту и завичају. То је завичај са великим З“, казала је она.
Књижевник из Бањалуке Ранко Павловић оцјењује да је реч о нетипичном зборнику.
„То је хроника Пребиловаца. А истовремено и споменик жртвама пребиловачким. Многи текстови се дотичу и тога и на неки начин замјењују мермер. Веома занимљива монографија која доноси и литерарне и научне радове, занимљиве новинске записе и фотографије“, казао је Павловић.
Портал „Пребиловци-село“
Један од оних који речју, али и срцем подиже Пребиловце из пепела је и аутор зборника, оснивач и уредник завичајног портала “Пребиловци-село” на интернету Ацо Драгићевић, са сталном адресом у Стокхолму.
„Нисам написао ниједну књигу, али сам, како је рекао Борхес, поносан на оне које сам прочитао“, каже Драгићевић за “Глас”. Додаје да је идеја о интернет страници “Пребиловци-село” на интернету, рођена још у рату деведесетих година минулог века када је становништво протерано, свака кућа запаљена, а црква са криптом мученика минирана.
Први текстови на страници објављени су, каже, о Савиндану 2006. године. Уз ћириличко уведено је и латинично писмо, док су значајнији текстови добили издање и на енглеском језику.
„Почело је подизање села, умјесто каменом и другим грађевинским материјалом, писаном ријечју и фотографијом на глобалној мрежи. Први текстови говорили су о организованим посјетама родном селу уз пратњу мировних снага, са обезбјеђењем на почетку и зачељу колоне стизали су Пребиловчани за Задушнице, да посјете родну кућу, прислуже свијеће упокојеној родбини на гробљу и минираном храму“ казује Драгићевић.
Зборник
Градио је виртуелно село ријеч по реч, фотографију по фотографију, стварајући рубрике које су говориле о Пребиловцима са свих аспеката.
Након 18 година рада на изградњи виртуелних Пребиловаца настао је зборник, књига о селу и његовим људима.
„Крштена је по репортажи познатог херцеговачког новинара Жарка Јањића, који је у јесен 2015. године боравио у Пребиловцима. Други су примијетили да наслов књиге “И испод сиве друге боје живе” наткриљује све одабране текстове. Да би памћење и култура сјећања били истинска “каштига од које се никакав злочин не може сакрити”, како је то у Пребиловцима новембра 1990. године рекао академик Пребиловчанин Милорад Екмечић, настала је ова књига“, истакао је Драгићевић.
Пребиловци су село у коме је 6. август 1941. године уписан црним словима у календар. Усташе су у страшном покољу уништиле 59 фамилија, угашено је 36 огњишта, а од живота отргнуто више од 800 становника. Сви они убијени су поново 1992. године када је Спомен-костурница у којој су почивале њихове кости минирана.
