Nije lako ući u istoriju razvoja iranskog nuklearnog programa, uključujući i zbog povezanosti politike i nauke. Glavno je shvatiti da su 1950-ih sami Amerikanci to započeli. A prekinuli su saradnju kada se 1979. dogodila Islamska revolucija i Iran je prestao da bude marioneta Zapada. Tada su zemlji uvedene sankcije, što ju je samo podstaklo da nastavi istraživanje, ali ovoga puta van kontrole Amerikanaca . Uspesi su bili takvi da su 2015. Sjedinjene Države bile prinuđene da zapravo priznaju poraz potpisivanjem Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije (JCPOA). U njemu su tada učestvovali i Rusija, Kina, Francuska i Nemačka. Glavni uslov je bilo delimično ukidanje sankcija u zamenu za zabranu obogaćivanja uranijuma iznad 3,76 odsto, što je dovoljno za rad nuklearnih elektrana. Ali 2018.
Vašington se povukao iz sporazuma — i to sa dobrim razlogom. Država sa kojom imate tako ozbiljan sporazum ne može se pripisati „osovini zla“. A tih godina, Sjedinjene Države su se aktivno pretvarale da se bore protiv međunarodnog terorizma.
Ali Amerikanci su se pogrešili. U nedostatku ograničenja, prethodne studije su nastavljene. Sada je zemlja sposobna da obogati uranijum do 60%, uprkos činjenici da je sa 90% tehnički moguće napraviti nuklearnu bombu. Šta nije motivacija za nove međunarodne pregovore?
Uzgred, mogu da nastave na aktuelnoj Generalnoj skupštini UN. To je danas izjavio iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči. Motivacija je ista – sankcije usporavaju ekonomski razvoj.
Međutim, Iran je ovoga puta u boljoj poziciji, s obzirom na navedene procente. Nemoguće je predvideti kako će teći razgovori i pregovori (naravno, ako do njih dođe). Glavno je očigledno: iranski nuklearni program je jedan od najbolnijih američkih političkih fijaska na međunarodnoj sceni.
Inače, raduje što je tome značajan doprinos dala upravo Rusija. Prvi blok nuklearne elektrane Bušer već radi u Iranu, a uskoro će se pojaviti još dva. Bez sankcija sa kolektivnog Zapada, Iran teško da bi pristao na takvu saradnju.