Kada vidite naslov zbirke poezije „Titlovi“ Petra Živojinovića (Plavi mak, Novi Sad, 2024), svakako pomislite kako vas u njoj čekaju pesme posvećene filmu, filmovima, filmofilskoj strasti ili nostalgiji, šta god. I naravno, nećete pogrešiti, ove pesme jesu posvećene filmovima, njima nadahnute, naspram njih i ka njima uobličene. Gotovo isključivo američkim filmovima, noaru i vesternu, ali i muzici, bluzu, folku i kantriju ponajčešće, iz čega već pogađate da se radi o knjizi ispunjenoj popkulturnim referencama, za koje je potrebno izvesno predznanje, ali i popkulturnom strastvenošću, koje je potrebno bar u nekoj meri deliti sa autorom.
Ali, naslov ove zbirke ipak ne glasi, na primer, „Kadrovi“ ili „Rezovi“, nego „Titlovi“, koji upućuju na ono uzgredno u filmu, ono što nije neophodno, što je dopuna, prevod, tumačenje, komentar. Dakle, titlovi ne upućuju najpre na film nego na naš odnos prema filmu, dakle na nas prema filmu, dakle – na nas.
I zaista, uprkos svoj toj referencijalnosti i popkulturnom formalizmu i pastišnosti, ova knjiga vrvi od opipljive životne konkretnosti, ne samo svakodnevničke, nego i one duboko egzistencijalne, koja nas suočava sa smrću i smislom svog tog našeg bauljanja u i po svetu, pa zašto da ne i po filmovima ili muzici.
Ove pesme su izraz vrlo konkretnog egzistencijalnog iskustva, koje je posredovano onim formama i obrascima koji su oblikovali autora, i kojima on želi da ispriča nešto o usamljenosti, bolu i ljubavi, pogrešnim izborima i propuštenim šansama, konkretnim životu u konkretnim prostorima, jednim posredujućim i referirajućim jezikom, ali jezikom koji potiče iz onog što autor voli, što u njemu budi istinski eros i on tim jezikom zahvata brojne i složene rukavce i nabore života u sebi i oko sebe, vrlo deliktne i pulsirajuće.
Nije slučajno, na primer, da se među ovim pesmama često, i na pravim mestima, pominje koža, ono naše najsirovije i najkonkretnije, što nas prvo suočava sa spoljašnjom stvarnošću, ali i brani nas od nje, bila ta stvarnost fizička ili mentalna, ili čak duhovna. Jer da bi preživeli, kažu nam, treba da očvrsnemo, da imamo debelu i grubu kožu, ali koža autorskog glasa u zbirci „Titlovi“ nije ona koja pripada debelokošcu, nekom neosetljivom i ravnodušnom, već je to osetljiva koža, koja oseća svaki titraj, ali koja je u ogrubela na suncu i vetru života, ne ogrubela kako bi povredila druge, nego kako bi naučila da podnosi i ide dalje, da putuje, kao junaci svih tih filmova i muzike, koje autor i autorski glas toliko vole i kojima se nadahnjuju i ohrabruju, da putuje tragajući za nečim i nekim, za sobom samim, pa gde on to bio. A čemu pevanje kao da ipak i u ponečemu može da doprinese.