Novo kolo Edicije Srpske književne zadruge otvara knjiga Mihajla Pantića „Roman o Cibulki“.
„Svačiji život je neponovljiv i zbog toga je vredan priče, bilo da je kraljev ili poslednjeg čoveka sa margine“, kaže pisac. Iako uglavnom pripoveda o sebi sličnima, jer misli da ih poznaje, a o marginalcima manje zna, Cibulka „posrnuli heroj“ iz Bloka 21 ga je iznenadio. Jedan od onih likova sa novobeogradskog ruba, zaslužnih da se u priči bolje čuju otkucaji srca grada, neobičnog imena, koje u prevodu sa ukrajinskog znači beli luk, pojavio se iz piščevog detinjstva.
„Setio sam se da je bio bokser i negde sam pokupio isto jedan obrt onako žargonski obrt ‘udara kao beli luk’ ali to je bilo potpuno nehotično upotrebljeno. Tako su se te dve stvari povezale opet nekom vrstom, neću reći magije, to je suviše pretenciozno, ali neke više slučajnosti, i to je znak da stvari počinju da vam uspevaju u pisanju“, kaže Mihajlo Pantić.
Ispisao je čitav niz priča o nekadašnjoj bokserskoj nadi, šampionu u ispijanju piva, ljubitelju mačaka, i na kraju beskućniku, zaokupljen pitanjima o životu koji se prihvata bez prigovaranja, a izdržava uz braon staklenku i španske serije.
„Postoji svesna namera da se pronikne u život ljudi koji ne misle o sopstvenom životu, ali isto tako ja čekam da mi sam proces pisanja da neki odgovor. Do nekih kojim se nisam nadao koji sad sežu u domen jedne teške reči koju ću upotrebiti a koja je u izvesnoj meri detronizovana u modernoj, naročito u postmodernoj, književnosti, a nisam mogao da je izbegnem zato što sam ja u stvari vaspitan na toj vrsti tradicije – to je reč sudbina“, ističe književnik.
Pantić pripoveda uverljivo, ne bez ironije, jezikom u kojem progovara i staro i novo vreme, ugrađuje bogato čitalačko iskustvo stvarajući svoju odu malim ljudima i gubitnicima, istovremeno je posvećujući svim „božjim ljudima“ ne samo u književnosti.
„Kao što je Ivo Andrić imao Ćorkana, tako je i Mihajlo Pantić je stvorio svog Cibulku iz čije perspektive se sagledavaju veliki događaji kako o ljudskoj sudbini pojedinačnog čoveka tako i o sudbini celog kolektiva recimo od nesvrstanih pa do dolaska tranzicije na ove prostore“, navodi glavni urednik u Srpskoj književnoj zadruzi Nikola Marinković.
Jedno od pravila Mihajla Pantića jeste da u svakoj knjizi pisac mora da bude neko drugi i drukčiji. O onome što pripoveda i načinom na koji to čini u novoj velikoj priči, a romanu samo u naslovu, to potvrđuje.
