Премда је био осуђен на смрт, Радоњића је тек устоличени господар поштедио те казне. Први Његошев корак био је да омогући заштиту и потпору Русије. О томе свједочи његово прво писмо руском конзулу Јеремији Гагићу у Дубровник. Том приликом Гагићу шаље и “потвржденија” главара црногорских и брдских о свом избору за господара Црне Горе и Брда. Долазак на власт са седамнаест година, послије дуге и стабилне владавине његовог стрица, изазвао је бројне контроверзе и сумње у његову владалачку способност и спремност да понесе тежак терет народних и државних послова на својим плећима.
Ситуација у Црној Гори одвијала се доста брзо. Аустријанци су одлучили да искористе несређено стање у Црној Гори како би заузели манастире Подмаине и Стањевиће и учврстили утицај у Црној Гори. Вуколај Радоњић се, у которском предграђу Пучу, сусрео са представницима аустријских власти. У писму руском конзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу Његош потанко излаже реконструкцију догађаја. Када је Вуколај Радоњић дошао међу главаре они су га испитивали, одузели му печат, лишили га чина и осудили на смрт, али на заузимање самог Рада Томова смртна казна му је преиначена у ослобађајућу, с том разликом да се рашчињује. У овом писму појављује се један интересантан детаљ.
Наиме, Његош обавjештава руског конзула о томе да му је гувернадур против њега послао једно анонимно писмо, у коме оспорава његов избор за наследника Светог Петра Цетињског. Овим писмом млади црногорски господар показује задивљујућу чврстину спрам Аустрије у првим данима своје владавине. Он моли Русију да стане на страну правде и да не дозволи сусједној сили да зарати са Црном Гором. Покушај Аустрије да се на препад докопа црногорских манастира неће проћи лако, што ће опет Русији задавати непотребне бриге и главобоље. Овај аустријски дипломатски препад Његош вјешто користи да укине гувернадурство. Седамнаестогодишњи младић не да се лако поколебати, он овим писмом поново потврђује своје стрепње и страховања, да би ситуација могла измаћи контроли уколико се Русија на неки начин не умијеша. У свим овим писмима осјећа се Његошева скривена намјера да се у што скоријем року обрачуна са Радоњићима, а нико од његових непријатеља и не слути да то може да учини овај млади човјек.
Тако да је напад Аустрије на манастире у ствари био напад на политичку моћ Петровића, који се уједињују око свог духовног представника, чврсто ријешени да искористе смрт Светог Петра Цетињског и општенародну заклетву да до Ђурђева дана неће бити крвопролића и крвне освете, како би се обрачунавали са Радоњићима, породицом гувернадура, која је своју политичку подршку градила на аустријској и венецијанској страни.
Светигора
