U poslednjih nekoliko godina svedoci smo talasa mladih srpskih košarkaša koji odlučuju da svoj razvoj nastave u američkoj NCAA ligi. Iako je taj fenomen postojao i ranije, sada dobija potpuno novu dimenziju – i glavni razlog više nisu obrazovanje, iskustvo ili stil igre, već novac.
NIL – revolucija u univerzitetskom sportu
Glavni okidač ovog trenda je pojava NIL pravila (Name, Image, Likeness), koja su stupila na snagu pre tri godine i omogućila studentima-sportsitima da zarađuju na osnovu svog identiteta. To je bio ogroman zaokret u filozofiji NCAA, gde su sportisti decenijama igrali bez prava na zaradu, iako su njihova lica i imena donosila milione univerzitetima.
Od tog trenutka, univerziteti su, kroz legalne (i manje legalne) mehanizme, počeli da nude ozbiljan novac – što je srpskim, i generalno evropskim, mladim igračima postalo neodoljivo.
Desetine srpskih igrača su već u NCAA sistemu
U poslednjih godinu dana, desetine srpskih košarkaša su već u NCAA sistemu: Savo Drezgić, Miloš Ilić, Viktor Mikić, Lazar Stefanović, Filip Borovićanin i mnogi drugi. Oni nisu više samo „perspektivni studenti“, već sportisti sa ugovorima koji često premašuju ono što bi dobili u vrhunskim evropskim klubovima.
Primera radi, Drezgićev ugovor na Džordžiji se procenjuje na oko 500.000 dolara.
Andrej Kostić navodno ima ponudu od 2,5 miliona dolara na Kanzas Stejtu.
Donatorski klubovi i „collectives“ – ko zaista plaća sportiste?
Iako univerziteti ne smeju direktno plaćati igrače, u igru su ušli tzv. booster klubovi – organizacije povezane sa univerzitetima koje okupljaju bogate sponzore, bivše studente i fanove. Kroz collectives – paralelne entitete koji potpisuju ugovore sa sportistima – novac dolazi legalnim putevima, ali u praksi to često predstavlja kamuflažu za „platu“.
Jedan od poznatijih primera je The Grove Collective sa Univerziteta Misisipi, koji je u prvoj godini postojanja prikupio preko 10 miliona dolara i potpisivao ugovore vredne i po 100.000 dolara sa igračima američkog fudbala i košarke.
Kako izgleda finansijska slika?
NCAA je postala ozbiljan finansijski biznis. Univerziteti poput Kentakija imaju ukupne budžete veće od 20 miliona dolara samo za plate igrača u narednoj sezoni. Mladi evropski talenti su sve više uključeni u te priče.
UCLA je platio milion dolara za Adaju Marija iz Španije, dok će Jelavić iz Srbije imati milionski ugovor i biće osmi na listi najplaćenijih u Kentakiju.
Šta to znači za srpsku košarku?
Na duže staze – teško je predvideti. U ovom trenutku jasno je da domaći klubovi ne mogu da pariraju ovim ponudama, ni finansijski, ni infrastrukturno. Mladi igrači koji ostaju u Srbiji često nemaju sistemsku podršku, a kada napune 18 godina, gube prostor za razvoj.
Postavlja se ozbiljno pitanje da li je moguće stvoriti sistem koji će konkurisati NCAA ponudi ili ćemo svedočiti potpunom egzodusu talenata ka Americi.
Odlazak mladih srpskih igrača u NCAA više nije stvar prestiža – to je ekonomska logika. U svetu gde sport postaje tržišna vrednost, a talenat roba, Amerika nudi ono što Evropa još uvek ne može: kombinaciju igre, eksponiranosti i konkretne zarade.
