U brdima zlatiborskog sela Gostilja poneko stariji još se seća Žarka Vuksanovića. Zemljoradnika u miru, junaka u ratu ovenčanog Karađorđevom zvezdom i ruskim ordenom. A kad su ratna stradanja prohujala, ponovo zemljodelca žuljevitih ruku, koje su umele i po klarinetu da prebiraju.
Žarkova životna priča otpočela je u Gostilju gde je rođen 1889. u porodici zemljoradnika Joksima i Vide Vuksanović. Tada se u ovim planinama u svemu oskudevalo, mukotrpno obrađivana posna zemlja slabo je uzvraćala. Roditelji Žarkovi nisu bili u mogućnosti da ga školuju, pa se željan znanja nekako sam opismenio. O ovom Gostiljcu, uz druge značajne ličnosti, piše 90-godišnji zlatiborski pisac Milisav R. Đenić u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Biografski leksikon Zlatibora” koja sadrži 448 životopisa.
Kad je Žarko stasao za vojsku, nad Srbijom željnom oslobađanja svojih porobljenih krajeva nadvili su se ratni sukobi. On je vojni rok služio u trećoj četi drugog bataljona Četvrtog pešadijskog puka i u sastavu te jedinice prošao je sve ratove od 1912. do 1918. godine, stekavši čin rezervnog pešadijskog podnarednika.
Za tih dugih šest godina nijedna borba nije bila laka, u svakoj su bili presudni ratna sreća, mudra glava i hrabro srce, s tim što se u bitkama Velikog rata najviše stradalo. Žarko Vuksanović je bio spretan i odvažan, istorija ga je po ispoljenoj hrabrosti upamtila.Srebrni orden Karađorđeve zvezde s mačevima i ruski orden „Krst Svetog Đorđa” on je dobio za hrabrost iskazanu na Solunskom frontu, u vremenu od 17. avgusta do 14. novembra 1916. godine. U povelji se navodi:
„Podnarednik Žarko Vuksanović iz Gostilja, desetar treće čete drugog bataljona Četvrtog pešadijskog puka u borbama 17. i 18. avgusta na položajima severno od kote 1850 na levoj obali reke Brod, prilikom odbijanja besnih bugarskih juriša sa svojom desetinom u nekoliko mahova bombama je odbio napad, nanosio neprijatelju osetne gubitke i održao položaj.
U borbi na Kajmakčalanu 14. septembra 1916. prilikom neprijateljskog noćnog napada, kada se bataljon našao u okruženju i morao da se bori prsa u prsa, Žarko se isticao junaštvom. U najkritičnijim momentima hrabrio je svoje vojnike i bio ranjen dok je bombama slamao obruč i otvarao prolaz.
U borbi na Ivenskoj kosi 10. novembra 1916. prilikom izvođenja noćnog prepada na neprijateljske položaje i proboja u njihovu pozadinu Žarko je pokazao izuzetnu odvažnost i hrabrost, zaplenivši tom prilikom jedan bugarski mitraljez. Potom u borbi pri zauzimanju sela Ivena 14. novembra hrabro je jurio kroz kišu kuršuma i bombama zasipao bugarske rovove, sve dok po drugi put nije bio ranjen. Pored lične hrabrosti pokazao je i umešnost da u svakoj prilici vodi svoju desetinu.”
Pratila je tog junaka sreća, živu glavu izneo je iz rata. Kad je mir nastupio vratio se Žarko kući u Gostilje i prihvatio obrade zemlje.
„Osim rada na posedu svirao je klarinet. Sa svoja dva druga odlazio na svadbe i druge seoske svetkovine da ljude uveseljava i ponešto zaradi. Oženio se Milevom Ušendić iz Ljubiša sa kojom je dobio potomke: sinove Borivoja, Dragutina i Dragoljuba i kćeri Milojku, Borku, Nadu, Vidu i Milenku. Žarko Vuksanović je umro 1968. u Gostilju, gde u ovo vreme jedna ulica nosi njegovo ime”, piše u „Biografskom leksikonu Zlatibora.”
