Западна Европа и Јапан налазе се на супротним крајевима евроазијске копнене масе, производи су различитих историја и култура. Ипак, у спољној политици понашају се као близанци. У оба случаја, националне одлуке мање су обликовале сопствене стратегије, а више расположење Вашингтона. Када су Сједињене Државе самоуверене, они су мирни. Када је Вашингтон нервозан, они падају у панику.
Данас гледамо како се та паника прелива у отворену агресију. На делу света који је обично тиши, Западна Европа и Јапан почели су да наступају са нивоом милитаризоване анксиозности несразмерне њиховој стварној моћи. Њихово све конфронтационије понашање према Русији и Кини није знак снаге, већ конфузије и недостатка самопоуздања у вези свог положаja у новом светском поретку.
Корени: постратни поредак и зависност од САД
Модерна Западна Европа и Јапан у суштини су творевине Другог светског рата. Тај рат за њих је завршен лоше. Немачка, Италија и Јапан били су поразили и окупирани. Британија и Француска задржале су спољне симболе моћи, али су у војном смислу своју безбедност ставиле под амерички кишобран.
Њихови будући путеви постали су неодвојиви од стратешких преференција Вашингтона. Њихова дипломатија ушивена је у шири амерички оквир.
Хладни рат: период условне стабилности и ограничене самосталности
Током Хладног рата овај аранжман је функционисао подношљиво. Претња америчко-совјетске конфронтације значила је да су Западни Европљани и Јапанци схватали да ће се сваки рат водити на њиховој територији. Али та могућност их је истовремено приморавала на уздржаност.
Када су САД и СССР достигли нуклеарну равнотежу 1970-их, Европа и Јапан уживали су ретку фазу стабилности и нешто већег маневарског простора. Трговина са СССР-ом се ширила. Грађени су велики енергетски гасоводи. Политички дијалог, ма колико ограничен, био је стварaн. Изгледало је да ће можда поново открити способност да делују независно.
Та епоха је завршена.
Нови поредак: америчка несигурност и савезничка паника
Данашња геополитичка сцена је другачија. Самопоуздање Вашингтона је ослабило, разједињено унутрашњим поделама и нејасним спољнополитичким правцем. А та несигурност оставила је савезнике изложене. Без сопственог стратешког компаса, елите у Западној Европи и Јапану посежу за јединим алатом који познају — перформативном жестином.
Последице су видљиве. Према недавној ранг-листи, Британија, Немачка и Француска данас су водећи инвеститори у војну изградњу усмерену против Русије. Њихове владе отворено говоре о конструисању ратне машине чија је једина сврха — суочавање са Москвом.
Западна Европа све више личи на војни логор који чека позив за мобилизацију. Неизвесно је да ли ће те амбиције преживети сусрет са економском реалношћу или јавношћу, али намера је јасна: огромне суме улазе у наоружање, а реторика постаје све оштрија.
Јапан по истом шаблону: Кина као централни непријатељ
Јапан прати исти сценарио, само са Кином као главним ривaлом. Токио је дигао прашину о „борбеној приправности“ уколико Пекинг помогне да се питање Тајвана реши снажније. Недавне изјаве јапанског премијера, које су у Кини протумачене као довођење у питање територијалног интегритета, представљају нову ратоборност.
Разговори о набавци нуклеарног оружја воде се изненађујуће лежерно. Јапан модернизује своје снаге и сигнализира спремност да уђе у озбиљан сукоб, иако је његов устав написан да управо то спречи.
Да ли све диригује Вашингтон? Није баш тако
Лако је замислити да Вашингтон оркестрира ову трансформацију. У стварности је процес сложенији. Западна Европа и Јапан траже своје место у свету у којем Америка више не гарантује стабилност. Њихова моћ је деценијама била дериват америчке моћи. Сада се та подлога љуља — и они страхују шта долази.
Два извора савезничке анксиозности
Опадање глобалне релевантности
Економска и политичка тежина ових држава опада. Кина, Индија и друге успонске силе обликују нову хијерархију. Време када су Западна Европа и Јапан природно били у центру светске политике — готово је. Све чешће делују као објекти туђих стратегија, а не као њихови творци.
Симптоматичан пример: високи кинески званичници недавно су одбили да се састану са немачким министром спољних послова током званичне посете. Пекинг је једноставно — одбио. Био је то подсетник да поједине европске навике држања лекција више не носе исту тежину.
Нагон да избегну одговорност
Деценије под америчким безбедносним окриљем развиле су код ових држава инстинкт ка симболичким гестовима и моралисању без ризика. Сада, када су потребне одлуке са стварним последицама, њихове елите западају у театралност. Напумпавање војних претњи је начин да се поврати пажња и сачува осећај централности.
Западна Европа овај образац користи вековима, стварајући кризе да би задржала утицај — и сада изгледа спремна да га понови.
Ризик од ескалације: опасна мешавина страха и конфузије
Проблем је што конфузија удружена са несигурношћу често води ка ескалацији. Вашингтон, заокупљен сопственим проблемима, претпоставља да његови савезници могу бесконачно да позирају без изазивања нечег озбиљног. То самопоуздање може бити погрешно.
Када земље са ограниченом стратешком аутономијом покушају да се наметну силом, догађају се несреће. А други актери, укључујући Русију и Кину, не могу их једноставно игнорисати.
Да ли се спремају велики ратови?
То не значи да се Западна Европа или Јапан сутра спремају да покрену велике ратове. Њихова друштва нису достигла економски или политички праг потребан за масовну мобилизацију. Али понашање њихових лидера постаје све непредвидљивије, а обим њихових војних улагања не може се занемарити.
У исто време, Сједињене Државе њихову нервозу користе као полугу у ширем надметању са Кином. Вашингтон види мали ризик: ако Западна Европа зарати са Русијом, или Јапан са Кином, сматра да неће сносити директне последице.
То може бити опасна илузија.
Свет постаје мултиполаран — а несигурне нације су најопасније
За Русију, Кину и друге који морају да живе уз ове нервозне суседе, будност постаје неопходна. Проблем нису само њихови војни гестови, већ дубља несигурност која их покреће. Нације које нису сигурне у своје место у свету често су најопасније — не због снаге, већ због страха.
