У последњих 72 године вршено је велико прекрајање националне припадности православног народа Црне Горе, а посебно, само у далеко драстичнијој форми, у последњој деценији.
Тако су се зеленаши, а међу њима и бригадир црногорске војске Крсто Зрнов Поповић, настојали заменом историјских теза представити као несрби, односно антисрби, иако службена документа из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе показују да су по народности, или национално, били Срби.
Фалсификати, неистинити историјски подаци, прекрајање националног српског идентитета православног народа Црне Горе, траје, појачано од покраденог референдума 2006. године, од када је посебно потребно створити нацију Црногорац, по угледу на ОЗНУ, која је својим методама Србе „преводила“ у Црногорце, о чему сведоче бројне публикације тзв. црногорских историчара, пише ИН4С.
Бежећи од голготске судбине српског непрестаног, христоликог страдања и трагичног мучеништва, избегавајући „каме и олује“ наших дана, многа наша браћа су побегла од своје суштине, уводећи себе и своје потомство у страхоте живота без идентитета и порекла. А без оног „јуче“ нема ни данас, нити може бити „сутра“.
Књаз Данило
У законику књаза Данила из 1855. године стоји у члану 92:
„У овој земљи нема никакве друге народности до
једине српске и никакве вере до једине православне источне.“
У прокламацији Кучима, 1852, књаз Данило, поред осталог, каже:
„Спомените се, о јуначки народе, старијих српских јунака, како су се они храбро борили, да не робују под турским јармом, да им измет не чине, да им тајин не дају, да им путеве не праве и коње проводе… Немојте да ова моја врућа препорука код вас пропадне, јер Србин данас нема никога до Бога и свога брата Србина…“ („Записи“, мај 1931, Цетиње)
У писму књазу Александру Карађорђевићу, априла 1856, књаз Данило захваљује на послатим уџбеницима:
„Дело ово служи за залог новог и крепког братског јединства које ће бити основ будућој нашој свези братског сагласја, основ бољој будућој срећи једнородног народа српског. Књаз црногорски носи на скрижалима свога срца урезано чувство љубави и преданости не само за свој народ, већ за све Српство и за све оно што се српско и именује…“ („Записи“, 1937, Цетиње)
