U vremenu zaoštrenih sukoba zalagenje za mir nije uvek popularno, jer miriše na kompromiserstvo, čak dezerterstvo do određenih navodno obavezujućih naloga trenutka. Ili za licemerje, jer pozivanje na mir često uistinu jeste pozivanje na mir pod određenim, „našim“ uslovima, ili prosto na pasivnost, gde se svaka promena vidi kao apriorno loša i destruktivna.
Naravno, zalaganje za mir može biti i ideološki motivisana propagandna delatnost, koja se često krije iza deklarativnog pacifizma. Pacifizam je neretko maska za propagandno i informaciono delovanje na prostoru protivnika, kojim se samo slabi njegova borbena i odbrambena sposobnost. Pacifizam je tim opasniji i problematičniji što polazi od podrazumevajuće moralne superiornosti sopstvene pozicije, jer valjda je svaki „normalan čovek“ je za mir, a ne za rat. Ako prigovorite pacifistima, apriorno dolazite u opasnost da budete diskvalifikovani iz rasprave, kao neko ko je za rat i nasilje.
Međutim, uprkos svemu tome morali bismo raditi na miru, delovati u smeru postizanja mira, ne samo deklarativno, na rečima, nego pre svega na delu, u svakodnevnoj životnoj praksi. Svaki čovek je za nas hrišćane jedinstveno i neponovljivo biće, ikona Božija, i kako bi drugačije trebalo živeti nego u miru? S druge strane, celovit i istinski mir teško da je moguć i ostvariv u palom svetu, ispunjenom strastima, a time i nasiljem i dominacijom. Ali baš zato na miri treba raditi, graditi ga, ostvarivati, baš zato što se ne podrazumeva i što za ovog veka nikad neće biti u potpunosti ostvaren.
Kaže se da najpre treba raditi na miru u sebi, jer onaj ko je stekao unutrašnji mir, takvim svojim stanjem deluje i na druge. To je nesumnjivo tačno, ali podrazumeva ne samo pasivno „emaniranje“ sopstvenog – stvarnog, a ne prividnog ili glumljenog – mira, već brigu o odnosu sa drugim ljudima. Ne vređati ih, ne ponižavati, ne podsmevati im se, ne hvatati ih za svaku reč, truditi se da razumemo njihove perspektive i okolnosti, saosećati i opraštati.
To uključuje i delovanje u javnom prostoru, jer smo zahvaljujući društvenim mrežama svi do neke mere u njemu. To što nekog ne gledamo u oči i ne delimo fizički prostor, nego se samo dopisujemo preko komentara ili servisa za poruke, ne oslobađa nas odgovornosti prema svom ljudskom liku i ljudskom liku sagovornika. Koliko god mislili da smo u pravu, imajmo u vidu da je nasuprot nas konkretan čovek i da naše reči utiču na njega. On ili ona nisu samo neko ko se u tom trenutku sa nama raspravlja o politici ili bilo čemu drugom, nego i neko ko ima svoj unutrašnji život i svet, porodicu, prijatelje, svoje nade i bolove. Pobediti u raspravi, a povrediti nekoga je dugoročno gledano loša računica. To će se nekada dogoditi, niko od nas nije savršen, ali prosto treba biti oprezan i odgovoran, jer uniziti nekoga nikada ne bi trebalo da nam bude cilj ili nešto zbog čega i posle čega treba da osećamo zadovoljstvo.
Svi smo mi podložni emocijama, strastima, ishitrenosti, sujeti, ali granica mora da bude ljudskost., čovečnost, ljudski lik drugoga. Dehumanizacija nikada ne bi smela da bude ni polazište ni cilj našeg delovanja. A reči imaju veliku moć, ne smemo to da zaboravimo, i treba da pazimo kakve reči šaljemo drugome ili u bilo kakav javni prostor, makar to bilo komentari na mrežama.
Najzad, tu je i zalaganje za određene ideje, uključujući i političke, za političke opcije ove ili one vrste, prema čemu takođe treba biti odgovoran. Imajući pri tome u vidu da su mnogi od onih koji se deklarativno zalažu za mir zapravo vukovi u jagnjećoj koži. Treba videti kakve su ideološke osnove njihovih uverenja, stavova i poruka, čije interese zastupaju, ko ih podržava ili ne podržava, kavo je njihovo prethodno delovanje ili istorijski gledamo delovanje njihovih istomišljenika, i neće biti teško da se utvrdi koliko je nečije pozivanje na mir, jedinstvo i slične vrednosti ozbiljno utemeljeno. U tom smislu, delovanje u smeru mira je u svetu politike najčešće situaciono, zavisi od složenog spleta okolnosti, zbog koga ćemo nekada podržati i onoga ko nam ideološki ili staleški nije tako blizak, ali njegovo delovanje u datom trenutku pomaže da se ostvari kakav takav mir, uz prihvatljivu dozu kompromisa.
Uz još jedno upozorenje da postoji i lažni mir iza kojeg se krije nečija želja za porobljavanjem. Nije svako ko govori „mir“ istinski mirotvorac, kao što svako ko govori „Gospode“ nije istinski čovek Božiji. A razlikovanje istinskog i lažnog mira, kao i onih koji na ovaj ili onaj pozivaju je u osnovi razlikovanje duhova, koje je izuzetno teško i veliki je izazov naših života. Zbog toga se ponovo vraćamo na unutrašnji mir, odnosno brigu o svom unutrašnjem svetu i životu, unutrašnjem liku, sopstvenom čišćenju i brušenju kako bismo postali dovoljno tanani da preciznije razlikujemo tanane titraje svetova i sila, koji po pravilu nisu vidljivi golim okom, a svakako ne svima, svuda i uvek.
