“Крст је та Тајна која је саздала Цркву. Али је Крст, у исто време, браћо моја и сестре, суд. Сада је суд овоме свету (Јн. 12, 31), вели Господ. Када се Син Божији уздигне на крст, када Га уздигну на крст, онда је то био већ суд онима који Му хоће веровати за Живот Вечни, а онима који неће, за суд и осуду.
Али Божији суд није увек осуда, него расуђивање. Зато што је Бог милостив, човекољубив и дошао је да спасе нас грешне. Пре тога, кажу Светитељи, а и Јеванђеље сведочи, да је Христос добровољно Себе принео на жртву у Сионској горњици (то је горња соба) када је на Тајној Вечери преломио Тело Своје и излио Крв Своју за живот вечни свега света.
То је Света Литургија, Света Евхаристија: Ево вам завештавам Царство које је Мени Отац од вечности завештао, да седите са Мном у Царству, за Трпезом Оца Мога, и да једете и пијете Храну и Пиће Живота Вечнога. И то је резултат Крста, јер са Крста је истекла крв и вода, када су проболи ребро Господње.
Ребро је оно место одакле је Бог узео Еву, а Ева је прва послушала ђавола, па навела Адама. Онда је Господ исцелио тим пробадањем, допуштањем пробадања ребра Свога, и Еву и Адама. И истече из ребра крв и вода. Вода је Крштење, Крв је Света Литургија, Света Евхаристија – опет плодови Крста. Плод Крста је и силазак Христа у Ад, јер је разорио пакао и ниједан више нема у гробу. И нема пакла откако је Христос разорио пакао, али има паклених стања. Има, нажалост, вечних мука у онима који то сами себи припреме и приреде. А има још раја и овде на земљи, а поготово у вечности, онима који душу своју и тело своје припреме за Рај. Тако је Крст – и спасење и суд!“
Беседа на устоличењу
„Наша је правда Бог. Наш пут је Пут Богочовека. Зато су наши гробови извори Васкресења, као што је то и Голготски Гроб. Сећам се једног несрећника српског, нажалост интелектуалца, који је говорио, као комуниста, деци: „Пустите оног мртваца из Галилеје, прошло је Његово. Нема Он данас следбеника“. А тај „Мртвац из Галилеје“ је васкрсао, и васкрсао велику и моћну Православну Русију, Србију, очувао Грчку, очувао душу и савест човечанства. Зато је тешко борити се против гробова, јер из њих Васкресење долази. А ово је повезано у овоме часноме крсту. Зато крст није за Србе никаква идеологија, нити идеолошки знак, него знак идентитета, бића, хоризонталног у земаљском царству и вертикалног у Небеском, а повезаних у једно“.
„Крст спаја земаљско са Небеским. То је наш програм, то је наше биће, идентитет Православља. Не да се одричемо земље само за Небо, нећемо стићи на Небо ако се откачимо од земље, јер нас је Бог на земљу послао, са земљом повезао. Од земље смо постали — да земљу онебесимо. Али нећемо, исто тако, као што су говорили безбожници разних врста, ако одбацимо Небо, само да се за земљу вежемо. Нећемо ништа тиме постићи, претворићемо се у црва, и биће оно „земља си, у земљу се враћаш“ (Пост.3,19), и земља ћеш остати.
Као што је говорио велики пророк Запада, али и пророк несреће западне: „земља сам и само земља“. Запад је заузет и опкољен земљом. Зато не мисли на Небо. Зато нам је данас непријатељ. Бога нема у њима, нема Царства Небескога. Сви су се ситуирали и сконцентрисали се на овоземна цивилизацијска достигнућа, која су добра, али која су трице и кучине наспрам Христа и Царства Божијега“.
Крст спаја земаљско и Небеско Царство
„Крст спаја земаљско и Небеско Царство. И то је највеће, најдостојанственије, али, браћо моја и децо, и најтеже за човека и за народ. Најтеже је бити истински човек у знаку крста, спојити и спајати смрт и Васкрсење, земљу и Небо, овај и онај живот, време и вечност. Земљу онебесити, јер се Небо оземљило кад је Бог постао човек у лику Богочовека Христа“.
„Не да смо народ без мане и греха, имамо много зала у нама и око нас. У овоме нашем борењу за опстанак, многи од нас нисмо чиста образа. Треба то искрено да кажемо, ради Бога, ради душе. „Боље ти је“, како каже Косовски завет „изгубити главу, него своју огрешити душу“. Али, Богу хвала, имамо покајање, и овај народ је покајањем себе поправљао. Зато, тражимо опроштај од зала која смо као Срби починили.
Али, боримо се против зала која нам се чине“.