Бадње вече — симболика и паљење бадњака

Православни хришћани данас славе Бадњи дан, који најављује најрадоснији празник Божић. У току овог празника постоје бројни обичаји, те су они који држе до традиције јутрос, пре него што је сунце изашло, посекли бадњак. То је чин којим се обележава почетак прославе Божића и симболизује Христовo рођењe.

У породицама које не живе у градовима, глава кућа са мушким млађим члановима породице одлази у шуму да сече бадњак, а пре него што га посече, домаћин би требало да се обрати дрвету са следећим речима: „Добро јутро, бадњаче, и честит ти Божић!“

Када донесу бадњак, обичај је да се прислони на зидове куће и унесе у кућу тек када падне први мрак. У градским срединама, због ужурбаног начина живота, бадњак се купује на пијаци или још боље у цркви, освештан, и уноси се у кућу.

У неким кућама, бадњак се целива и маже медом, а потом се пали.

Која је права симболика бадњака?

С обзиром на то да је бадњак велики део овог празника, важно је знати и шта он симболизује.

Бадњак вероватно долази од речи „бдети“, (истог корена су и речи будан, будити, будилица). Дакле, Бадњи дан је дан када смо у ноћи тога дана будни (не спавамо) да бисмо чекали рођење Богомладенца Христа. Бадњак означава и пањ или дрво (храста, цера) које се на Бадњи дан, дакле дан уочи Божића, уз посебан обред уноси у кућу и налаже (у новије време уноси се у цркву, а ложи пред црквом). Могуће је да овај обичај вуче порекло из прехришћанских времена када су стари Словени славили повратак бога Сунца тако што су чекали његов излазак бдијући у најдужој ноћи у години. Хришћани су тај празник (као и многе друге) прилагодили свом учењу дајући му нов смисао и ново рухо.

Неки верници се, из незнања, према бадњаку односе малтене као према божанству. Посипају га житом, преливају вином и медом и поздрављају га песмом. Називају га „рођаком“ или чак „Богомладенцем Христом“. Но на крају га спаљују, па тиме ово тумачење губи смисао.

Врло вероватно је да је бадњак представљао старо паганско божанство ком су се Словени клањали, али кога су се, када су постали хришћани, одрекли и спаљивали га као лажног бога или идола, док су истовремено славили живог Бога (Христа) кога су прихватили. То је јасно из песама које су том приликом певане: „Нека гори идол клети (тј. бадњак), слава теби Боже свети (тј. Христе).“ Или у другој варијанти: „Нека гори идол криви лажни, погрешни, а то је бадњак), слава теби Боже свети (тј. Христе).“

Ватра бадњака означава и ватру упаљену у штали (или пећини) у којој се Исус родио, наложену да се беба не би смрзла. Симболички, то је ватра која нам греје срца, радосна због тога што је Творац света дошао у лику човека у своју творевину, у наш свет.

По хришћанским схватањима бадњак је симбол дрвета које је Јосиф унео у витлејемску пећину и заложио га да угреје Богородицу Марију и тек рођеног Богомладенца Исуса Христа.

Обичај налагања бадњака

Обичај налагања бадњака на ватру, врло је стар и помиње се у писаним изворима још у XIII веку, далеке 1272. у документу се бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили Кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру. А у XVII веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном. С друге стране, у смедеревском крају, например, не постоји обичај налагања бадњака, осим, можда, у кућама досељеника с других страна.

Деца „џарају“ ватру, односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница, исрки говорећи „Колико искрица, толико парица, пилића, кошница…“ – набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује. Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори „Добро вече, честити, ви и Бадње вече!“ а укућани одговарају „Добро вече, честити, ви и ваша печеница!“ После тог, домаћин окади цео дом и вечеру, припали свећу и приступа се бадњој вечери.

Традиција нема смисла без литургијског искуства

Код православних хришћана је очувана древна хришћанска, непрекинута традиција и искуство, црквенолитургијско – без Духа Светога нема хришћанства, нема ни Христа без Њега. „Он је Тај Којим једино можемо познати у Исусу Христу – Сину Божијем (1. Кор. 12,3) и у Сину Божијем познати Бога Оца.

Заиста је наша вера битно зависна од Духа Светога, и Он је, како каже један православни теолог, тајанствена Личност, која се из смерности повлачи, не иступа у први план, а све Он чини и све Он делује, све Он заиста остварује, оприсутњује, и нас надахњује а Сам се Он повлачи, уступајући све Оцу и Сину, као што се и Син повлачио и све уступао и придавао Оцу. Његова улога, деловање, служба, Његова -икономија- тј. Домострој, који није посебан него је један и исти Домострој Сина – јединствени домострој све Свете Тројице. Његово дело је изразито дело љубави, утехе и надахнућа а то значи дело смирења и Он је сав у служби Богочовечанске Тајне Сина, као што на свој начин и Бог Отац нас упућује ка Сину а Син опет све приноси и придаје Оцу и све приписује Духу.“

To је тајна љубави и смирења Свете Тројице.