Самосвест се у психологији дефинише као “свест о самом себи, о својој егзистенцији”. Човек је једино живо биће које је свесно и самосвесно. Он до своје самосвести долази релативно рано, у дечјем узрасту, већ негде око треће године, оним познатим радосним покличем који не долази споља, већ изнутра, из њега самог, из саме суштине његовог боголиког бића: Ја сам ја!– поклич који тако много подсећа на Јахвеово јављање Мојсију: Ја сам онај који јесам!
Светоотачко схватање самосвести
Ово Божије откривење Мојсију на Синају означило је почетак трајања најличније религије у човечанству, јудео-хришћанске религије, и, затим, хришћанске религије трију Личности – Оца, Сина и Светога Духа. Ова религија је тако постала путоказ и школа сваког могућег развоја људске индивидуе, на њеном путу до Л(л)ичности.
Световност и духовни развој човека
Самосвест је онда неопходан ступањ у овоме развоју јер она означава излазак индивидуе из “рода, крви и масе”, из анонимности колектива и паганства, пут освешћивања себе као боголиког бића, као дела Божије заједнице (Цркве), као освешћеног бића са одређеним смислом и циљем у животу, говорио је Владета Јеротић.
Бог жели и подстиче у нама самосвест, као увиђање и прихватање у човеку Оца, који га је створио, Сина, који се за њега жртвовао, и Духа Светог, који га надахњује и прати на његовој краћој или дужој животној стази. Без развијене самосвести нема ни приступа слободи, па ни слободи бирања, али онда је и човеков прилаз Богу (ако Му уопште приступа) оптерећен страхом и ропском покорношћу.
Самосвест и злоупотреба власти
Недовољно развијену самосвест код човека користили су одувек сви властодршци света (нажалост и они у институцији цркве), како би народ (и хришћански народ) држали у страху, али не у страху пред Богом, већ пред његовим лошим заменичима на земљи, који себе уздижу на степен божанства. Тако смо се приближили другом појму у Вашем питању – гордости.
Шта је људска гордост?
Најједноставније би било рећи, полазећи од традиције Старог, а онда и Новог завета, да је гордост – прагреx, док је непослушност Адама и Еве према Богу прародитељски грех, изведени, последични грех. Завођење првих људи дошло је споља, од врхунског заводника, палог анђела Луцифера (иначе, дословно, “носиоца светлости”) који треба да је рекао: Учинићу себе једнаким Свевишњем, и повукао за собом (у пропаст и смрт) колебљиве прве људе.
Луциферов пад и завист
Наговештај о паду Луцифера имамо, зачудо, само на два места у Старом завету, и то код пророка Језекиља (28, 12–16) и пророка Исаије (14, 12–14), а онда је величанствено литерарно приказан код Милтона (Изгубљени рај) и код Његоша (Луча микрокозма).
Повезаност гордости и зависти
Зашто се Луцифер побунио против Бога? Каже се, из зависти. Тако је одувек било. Тако је и остало! Гордост је остала у присној вези са завишћу, а зависти нема без гордости. И завист и гордост представљају основно прељудско, ванљудско и људско Зло. Ј
осиф Бродски је, јасно и убедљиво, овако објаснио: Зло је вулгарно. Корен свих зала је теорија да си ти бољи од неког другог. Људи мисле да су бољи од других и да им припада више него другима. Ту почиње зло.
Гордост као најстарији грех
О зависти су, уосталом, писали и свети Оци хришћанске Цркве, свети Василије Велики, на пример. Шта желим тиме да кажем? Једноставно то да су у основи сваког човековог сагрешења присутни завист и гордост, јер завист и гордост су “једнојајчани близанци”.
Треба ли да подсећам да је гордост између седам главних (смртних) хришћанских грехова, стављена на прво место! И то с пуним правом, нагласио је чувени српски неуропсихијатар, психотерапеут и академик, Владета Јеротић.
Многа лица гордости
Указао бих још на неисцрпност синонима у српском језику за појам гордост. Помenuћу неколико: охолост, бахатост, уображеност, самљубивост, надменост, разметљивост, обест, итд. Не указује ли ова многобројност синонима на дубину и старост, разноликост испољавања, упорност трајања и тврдокорност одржавања гордости као прагpexa и прародитељског греха!
Борба између самосвести и гордости
Самосвест, дакле, као Божија благодет и достојанство дато човеку како би корачао сигурном стазом и сигурним кораком ка Богу и – гордост, изопачена самосвест, која гура човека са Божије на луциферску стазу, увек са могућношћу да се (препознавањем греха и кајањем) човек врати на праву стазу.
Често изгледа да нам цео живот прође у колебању и недоумици. Нисмо ли већ често с муком доступне Божије самосвести (свести о Богу, дакле), склизнули у искушење када замишљамо да смо бољи од других људи! Често је оваква борба између самосвести и гордости (између којих је граница једва приметна) збиља, доживотна; одлучан знак у овој борби је њено осмишљавање.
