Прича о Вивијену Томасу (1910–1985) говори о човеку који је променио ток кардиоторакалне хирургије. Кроз двоструке стандарде и предрасуде у друштву, због боје своје коже, његова достигнућа нису била адекватно призната.
Заједно са лекаром Алфредом Блалоком (1899–1964) и кардиологом Хелен Таусиг (1898–1986), Вивијен Томас је развио метод артеријског шанта (шант је у медицини вештачки или хируршки створен „прелаз“ (спој) који омогућава да се течност у организму — најчешће крв — преусмери са једног места на друго) који је помогао да се спасу животи хиљада деце са урођеним „синдромом плаве бебе“, укључујући тетралогију Фалоа.
Томас је први извео успешну операцију шанта на срцу пса (1944) и такође је израдио неопходне инструменте за њену успешну примену.
Тек у шездесетој години живота је добио признање за свој дугогодишњи рад
Тек у шездесетој години живота добио је признање за свој дугогодишњи рад и додељена му је докторска титула. Постао је прва црна особа чији је портрет постављен на Универзитету Џонс Хопкинс, заједно са председницима и професорима тог универзитета. Његова прича инспирисала је настанак филмова „Something the Lord Made“ (2004) и „Partners of the Heart“ (2003).
Овај рад има за циљ да осветли непризнате доприносе Вивијена Томаса и да позове на додавање његовог имена шанту Блалок–Таусиг, што би представљало праведно признање његовог доприноса историји медицине, упркос боји коже.
Рани живот
Вивијен Теодор Томас рођен је 29. августа 1910. године у Њу Иберији, Луизијана, САД, и био је унук роба. Његов отац био је столар и научио је своје синове том занату.
Знање рада са различитим алатима и дрветом, као и способност планирања и стварања сложених конструкција — вештине које је стекао од оца — одиграле су важну улогу у животу Вивијена Томаса. Од раног детињства учио је родитељску лекцију: „Шта год да радиш, увек ради најбоље што можеш.“
Томас је увек био одлучан и вредан, и до завршетка средње школе постао је потпуно обучен столар.
Образовање и Велика депресија
Међутим, имао је снажну страст према медицини. Завршио је средњу школу у Нешвилу, у држави Тенеси, и прикупио неопходна средства за школовање. Уписао је припремни медицински курс на Пољопривредно-индустријском колеџу у Тенесију, са намером да касније упише медицински факултет.
Велика депресија (1929–1941) оставила је снажан траг. Због пропасти банака, Томас је изгубио сву уштеђевину и био приморан да напусти школовање и привремено одложи свој сан да постане лекар, тражећи посао.
Почетак рада код Блалока
Године 1930., преко свог пријатеља Чарлса Менлава, који је радио на Универзитету Вандербилт, Томас је сазнао за упражњено место лабораторијског асистента код тридесетогодишњег хирурга и научника Алфреда Блалока.
Дана 10. фебруара 1930. године, Вивијен Томас је ушао у Блалокову лабораторију. Тај дан постао је пресудан у историји хирургије срца.
На разговору за посао, Блалок му је рекао: „Тражим некога у лабораторији кога могу научити да ради све што ја радим и можда да ради и оно што ја не могу.“
Рад у лабораторији
У почетку, Томасов посао подразумевао је чишћење лабораторије и кавеза за животиње. Његова радозналост и жеђ за знањем омогућиле су му да активно учествује у експериментима.
После само једног месеца рада, већ је самостално изводио експерименте, обављајући сложене и деликатне захвате. Блалок је био импресиониран његовим талентом и упорношћу.
Истраживања су показала да је узрок трауматског шока губитак интраваскуларне течности, што је имало велики клинички значај и допринело спасавању живота многих војника током Другог светског рата.
Расна сегрегација и неправда
Однос између двојице мушкараца био је заснован на дубоком узајамном поштовању током дугогодишње сарадње. Ипак, због расне сегрегације, могли су слободно да комуницирају само у лабораторији.
Томас је могао да присуствује догађајима које је Блалок организовао само као конобар. Није могао да присуствује ни његовом шездесетом рођендану због правила хотела која су се односила на црнце.
Иако је формално био виши истраживач, испоставило се да је примао плату као домар.
Долазак на Универзитет Џонс Хопкинс
Године 1941, Блалок је прихватио место главног хирурга на Универзитету Џонс Хопкинс, под условом да Томас буде запослен са њим.
Болница Џонс Хопкинс била је одраз расно подељеног друштва. Чак су и након смрти тела била одвајана по раси.
Развој операције за синдром „плаве бебе“
Године 1943, Блалок и Томас су упознали кардиолошкињу Хелен Таусиг, која је тражила хируршко решење за тетралогију Фалоа.
Таусиг је приметила да деца са отвореним артеријским каналом живе дуже и предложила поступак преусмеравања крвотока ка плућима.
Томас је извео бројне експерименте на псима и развио технику повезивања поткључне артерије са плућном артеријом.
Прва операција
Стање једне пацијенткиње, девојчице Ајлин Саксон, нагло се погоршало.
Дана 29. новембра 1944. године, Блалок је извео операцију, док је Томас стајао иза њега и усмеравао сваки корак.
Када је анастомоза почела да функционише, кожа девојчице постала је ружичаста. Тај тренутак означио је почетак модерне кардиохирургије.
Касније признање
Иако су Блалок и Таусиг били номиновани за Нобелову награду, Томас је остао непризнат.
Тек 1971. године његов портрет је постављен на универзитету, а 1976. године добио је почасни докторат.
Закључак
Прича о Вивијену Томасу показује како расизам и дискриминација не само да наносе неправду појединцима већ и успоравају напредак друштва.
Додавање његовог имена шанту Блалок–Таусиг представљало би праведно признање његовог доприноса историји медицине.
