U svetu opčinjenom neumoljivim maršom tehnološkog napretka, potrebno je demistifikovati zagonetni svet veštačke inteligencije, upoređujući njen transformativni uticaj sa istorijskim prekretnicama kao što je pojava štamparije.
Mašinsko učenje, algoritmi, kompjuterski vid i „big data“ postali su svakodnevni izrazi u svetu današnje tehnologije, međutim, prosečan čovek ne zna toliko puno o tome. Napredak veštačke inteligencije, ali i društvene implikacije, etičke dileme i dubok uticaj na samu strukturu ljudskog iskustva potrebno je objasniti van domena kompjuterskog inžinjeringa i tog sveta.
Beba koja ima ljudske emocije
Vizionar, Mark Sagar, pionir u afektivnom računarstvu kreirao je „Baby X“, simulaciju malog deteta – digitalnog entiteta koji odražava ljudski izraz i emocije.
Ovaj revolucionarni rad pomera granice onoga što doživljavamo kao veštačku inteligenciju i dovodi u pitanje prirodu same svesti.
Sagarova potraga ima za cilj stvaranje veštačke inteligencije sa fleksibilnom inteligencijom sposobnom da uspostavi prave veze sa ljudima. Digitalni mozak, konvergencija identiteta i kreativnosti, dovodi u pitanje unapred stvorene ideje i potiskuje strah od superinteligentnog entiteta koji zasenjuje ljudsko postojanje.
Umesto toga, poziva nas da razmislimo o potencijalnoj sinergiji između veštačkog i ljudskog, podstičući razumevanje i saradnju.
Saradnja veštačke inteligencije i čoveka
U Jutjub serijalu “ The Age of AI“, Robert Downey Jr. sarađuje sa Will.i.am-om, muzičarem koji zamišlja AI kao kanal za umetničko izražavanje. Sarađujući sa „Soul Machinesom“ Will.i.am stvara realističan digitalni avatar, njegovu sliku u ogledalu.
Ovo istraživanje zadire u oblasti zabave, lične interakcije i simbioze kreativnosti i veštačke inteligencije.
Pitanje koje se ovde postavlja nije takmičenje, već saradnja – kako veštačka inteligencija može da pojača ljudsku kreativnost i izražavanje?
Simfonija čoveka i mašine odjekuje kroz rad Gila Weinberga, vizionara koji spaja veštačku inteligenciju sa muzikom preko robotskih muzičara. U saradnji sa bubnjarom Jasonom Barnesom, Weinberg predstavlja Skywoker-ovu ruku – protetsko čudo inspirisano legendarnim „Star Wars-om“.
Weinberg je Barnes-u ovim svojim izumom učinio da san postane java. Iako je ostao bez šake, Barnes-ov san da postane vrhunski muzičar i dalje živi, a bionička ruka mu pomaže u tome. To nas dovodi u pitanje da li je moguće humanizovati mašinu koja nam daje nadu za neki novi život kao što je dala ovom muzičaru, ili je to jednostavno samo u domenu načne fantastike i jako daleko do nas?
Neminovno je da ovo tehnološko remek-delo omogućava osobama sa amputacijom neviđenu kontrolu nad pojedinačnim prstima, zamagljujući granice između ljudskih i mašinskih sposobnosti. S’toga, serija ima dubok zaokret, usmeravajući se u etički domen interakcije AI i ljudi.
Etički domen interakcije AI i čoveka
Sve ovo do sada izneto nosi sa sobom niz pitanja koja odjekuju kroz anale filosofije: može li veštačka inteligencija zaista da replicira ljudske kvalitete, ili postoji neizbrisiva suština koja razdvaja ta dva domena?
Stvaranje realističnih avatara i protetika primorava nas da se suočimo sa samom prirodom onoga što znači biti čovek i moralnim odgovornostima koje dolazi sa igranjem uloge kreatora.
Dok se Robert Downey Jr. kreće u ovim etičkim nedoumicama, serija nudi osvetljavajući pregled delikatne ravnoteže između tehnoloških inovacija i očuvanja naše čovečnosti. Ona služi kao jasan poziv da se sagledaju posledice stvaranja veza između veštačkog i organskog – granice gde su granice maglovite, a implikacije ogromne.
Serija odjekuje osećanjem hitnosti, jer nas ubrzani tempo razvoja veštačke inteligencije katapultira na neistraženu teritoriju. Glumčevo istraživanje nije samo intelektualna vežba već molba za svesnost u našoj potrazi za inovacijama. Spajanje veštačke inteligencije i ljudskog iskustva je delikatan ples, pun obećanja, ali i opasnosti.
Koliko daleko treba ići tim putem da biste mogli nazvati nešto živim… digitalno živim likom? Ovo postavlja neka od najdubljih pitanja u oblasti nauke, filosofije i religije, zapravo, pitanja o prirodi slobodne volje.
Kako zaista stvoriti lik koji je zaista autonoman? Šta je slobodna volja? Šta je potrebno da bismo to postigli? Veštačka inteligencija će postati ključna za naš rad koji obavljamo, da inspiriše, iznenadi, da pušta ljudsku kreativnost i sposobnosti u neistražene domene.
Slobodna volja… …to je nešto s čime se borimo hiljadama godina, od Aristotela i grčkih filosofa, preko Hrista do Dekarta, i nastavićemo da se borimo još hiljadu godina.
U zaključku, serija „How far is too far“ (koliko daleko je predaleko) stoji kao svedočanstvo o dubokom uticaju veštačke inteligencije na naše živote. Taj uticaj prevazilazi površnu fascinaciju tehnološkim čudima, uranjajući u srce onoga što znači biti čovek u eri u kojoj dominira veštačka inteligencija.
Moramo da koračamo pažljivo na neistraženoj teritoriji
Dok stojimo na ivici budućnosti u kojoj se čovek i mašina prepliću, serija nas opominje da koračamo pažljivo, imajući u vidu delikatne niti koje nas povezuju sa našom ljudskošću. Putovanje kroz seriju postaje ne samo istraživanje veštačke inteligencije, već i refleksija naše sopstvene evolucije suočene sa tehnološkim pejzažom koji se stalno razvija.
Sve ovo biće u redu ako ne budemo izgubili prvobitno naznačenje naše slobodne volje, a to je ljubav prema bližnjima, moralni kompas koji nam služi kao putokaz i zajednica sa našim Tvorcem. Ako to izgubimo, sav naš tehnološki napredak je uzaludan.
Benefiti veštačke inteligencije u budućnosti mogu biti višestruki za čovečanstvo, pogotovo u domenu saniranja najtežih bolesti i deformiteta, rešavanja gorućih socijalnih pitanja kao što je npr. ogromna stopa siromaštva, glad itd.
Sa druge strane AI može biti destruktivna po čovečanstvo, ako se bude koristila u svrhe ratovanja, uništavanja životne sredine itd. Onda svetu ne preostaje ništa drugo, nego sudbina postapokaliptičnih filmova holivudske produkcije nalik „Mad Max-u.“
