Свети Платон, епископ бањалучки рођен је 1874. године у Београду. Рано је ступио у монаштво (1895) и школовао се у Србији, а потом у Москви, где је, упркос притисцима и непријатностима, успео да заврши Духовну академију и стекне углед као вредан и способан богослов.
По повратку у Србију обављао је разне дужности: био је професор, вероучитељ, уредник црквених листова и настојатељ манастира. Ипак, његов рад често су пратиле сплетке, сукоби и неправде, па је више пута премештан или уклањан са положаја. Посебно се истицао у борби око питања манастира Дечана, где је заступао српске интересе.
Као војни свештеник учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату, делећи судбину народа и војске, због чега је и одликован. После рата, упркос заслугама, био је неправедно пензионисан и принуђен да се издржава ван црквене службе, радећи чак и световне послове.
Тек након више година рехабилитован је и враћен у службу. Од 1932. године добија важне дужности у Сремским Карловцима, као управник манастирске штампарије и уредник црквеног гласила, а потом и као настојатељ манастира. Коначно, 1936. године изабран је за епископа, чиме је добио заслужено признање после дугог периода страдања и неправди.
Његов живот обележили су упорност, стрпљење и чврста вера, упркос бројним искушењима која је подносио.
Конкордатска криза
У време конкордатске кризе викарни епископ Платон као управник манастирске штампарије штампао је у Карловцима против конкордата брошуре, чланке и летке. Једна од таквих брошура полемичког карактера је и опет о конкордату. На такав начин обавештавао је народ о правом стању око конкордатског питања. Толико је био довитљив да је неке брошуре и летке против конкордата подметао штампаријама које су водиле највећу борбу у корист конкордата. То је стварало велику забуну у јавности с обзиром на то да се знало како су те штампарије штампале материјале у одбрану конкордата. Учествовао је 19. јула 1937. године у познатој Крвавој литији, у којој се, по причању очевидаца, храбро држао у сукобу са жандармима.
Као викарни епископ доживео је и смрт патријарха Варнаве 1937. године.
Свети архијерејски сабор је 22. јуна 1938. године изабрао епископа Платона на упражњену Охридско-битољску епархију. Поводом избора за епархијског архијереја епископ далматински Иринеј у честитки каже: „Знам за ваше јунаштво, човештво и вашу постојаност на данас једино могућој линији. Богу ћу се молити од сада, као и до сада, да вас у свему томе подржи.“
Дошавши у епархију, затекао је свештенство подељено на две групе које су се међусобно оптуживале. To га је много мучило. За такво стање у свештенству оптужио је у беседи на Светог Николу 1939. године у цркви у Битољу свога претходника у овој епархији (Светог владику Николаја). Због те беседе имао је непријатности. Морао је да Светом архијерејском синоду јавно изрази кајање за оно што је у беседи изговорио.
Долазак у Бањалуку
Иако се та ствар завршила без великог лома, епископ Платон је био премештен у Бањалучку епархију. У Министарству су чак размишљали да га пензионишу. Пре него што је дошао у Бањалуку његови противници су успели да придобију један број људи који су се противили Платоновом доласку. То је био разлог што је Платон у Бањалуку дошао ненајављено, одмах после добијеног указа краљевских намесника да је постављен за бањалучког епископа.
Дужност је преузео 1. октобра 1940. године, без устоличења. Пошто је то био неуобичајен начин преузимања епископске дужности, а да се не би убудуће понављао, Свети архијерејски сабор донео је следећу одлуку: „Поводом ступања на епископску катедру и преузимања епископских дужности у Бањалуци од стране Његовог Преосвештенства бањалучког Господина Платона на досада неуобичајен начин у цркви, Сабор одлучује да се оваква пракса прекрати убудуће, и да се увођење у дужност врши на начин по досадашњој пракси у редовним приликама.“
Мудрим држањем, приступачним проповедима, епископ Платон је придобијао симпатије управо оних који су били против његовог доласка. За кратко време својим радом је успоставио нормално стање у Бањалучкој епархији. Нажалост, Други светски рат је то прекинуо. Немци су по уласку у Бањалуку запосели епископски двор, оставивши епископу део зграде са четири собе. У том тешком времену уз епископа Платона били су чланови Духовног суда проте: Јова Давидовић, судски тужилац, Петар Рађеновић, судија, Саво Рађеновић, архијерејски заменик, и Бранимир Давидовић, секретар суда.
Одбијање усташке наредбе да напусти Бањалуку
Епископ Платон је одлучио да остане у епархији без обзира на наредбу усташких власти да, као „Србијанац“, мора ићи у Србију. У тој одлуци подржали су га и чланови Духовног суда. Међутим, усташке власти су рачунале да ће протерати епископа Платона, па су за његовог заменика одредиле проту Душана Мачкића, који би био и повереник усташког стожера Виктора Гутића. О томе су доставиле и акт епископу Платону.
Одговарајући на дрски и понижавајући захтев, епископ Платон 1. маја 1941. године пише: „Примио сам акт тога Стожера од 27. априла Каб. бр. 529/41, с којим ми се с те стране предлаже да протојереја Душана Мачкића именујем архијерејским замјеником и да узмем на знање његово именовање повјереником за отправљање црквено-управних послова Епархије бањалучке, а то с тога што бих ја, „као Србијанац“, морао напустити Епархију.
Част ми је саопштити Стожернику да поменутог његова предлога не могу прихватити, и то из ових разлога:
Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовнога стада и остајући у његовој средини на духовној стражи за све вријеме докле ме Господ у жвоту подржи, остајући уз своје стадо као ’пастир добри који душу своју полаже за овце своје’. На то сам се завјетовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу Епархију бањалучку и тој својој заклетви остајем вјеран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и дајем израза својој вољи.
Ако би ме груба сила против које сам немоћан ипак раставила од моје пастве и уклонила ме са подручја повјерене ми Епархије, тада бих, по Уставу Српске православне Цркве, замолио једнога од сусједних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за вријеме мога одсуствовања заступа у вршењу строго епископских послова у Епархији бањалучкој, а за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског замјеника и Црквени суд који ми и сада у великој мјери помажу у обављању тих послова.
То је канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које Устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт у Цркви, а никако и такви други органи којих Устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убијеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам се са своје стране сматрао дужним да узвратим као одговор на напријед споменути акт тога Стожера. Епископ бањалучки Платон.“
Хапшење и убиство
Овај допис је послат не само усташком стожеру Гутићу, но и народу и свештенству, да би били обавештени о томе шта се догађа. После таквог одговора могло се очекивати да ће епископ Платон бити ухапшен. To се догодило ноћу, између 4. и 5. маја 1941. године. Исте ноћи је ухапшен и прота Душан Суботић. Одвезли су их аутомобилом из Босанске Градишке, путем Бањалука — Котор Варош.
Оба тела нађена су унакажена тек после седамнаест дана.
Наиме, шест километара од Бањалуке, на обали реке Врбање, тројица усташа – Осман Ђелић, муслиман из Бањалуке, Мирко Ковачевић и Нино Чондрић, Хрвати римокатолици из Бањалуке, најпре су измрцварили жртве, чупали им браде, резали нос и уши, расецали бутине и сипали со на ране и на крају их убили и бацили у Врбању. Мртва тела пливала су низ реку Врбању до реке Врбаса, где је у Кумсалама нађено тело епископа Платона.
Сељаци су његово тело довезли у мртвачницу у Бањалуци. Иако је тело било унакажено и без одеће, препознао га је црквено-општински службеник Љубо. По наређењу усташких власти, тело епископа Платона сахрањено је на Војничком гробљу 24. маја 1941. године без пратње и опела. На гробном крсту ништа није писало. Прота Суботић је нађен у селу Врбањи, где је и сахрањен. Поред њих двојице, у Бањалучкој епархији је од 1941. до 1945. године пострадало још четрнаест свештеника, и то: Јован Бјеговић, Михајло Васић, Рувим Бубњевић, Стојан Врањешевић, Богдан Врањешевић, Живко Даниловић, Игњатије Ђурић, Василије Прерадовић, Никола Прокопић, Илија Тинтор, Миладин Ђурић и Стојан Тркуљић.
Земни остаци епископа Платона почивали су на Војничком гробљу до 1. јула 1973. године, када су пренети у крипту новосаграђеног Саборног храма у Бањој Луци. Свети архијерејски сабор СПЦ је 1998. године епископа Платона прогласио свештеномучеником. После те одлуке његове мошти изнете су из крипте и налазе се у кивоту пред олтаром Саборног храма. Празнује се 5. маја, на дан мученичке смрти.
