Често се говори о огромном утицају Адолфа Хитлера на немачко друштво и да мали број људи Немаца није подлегао његовом манипулативном „магичном“ утицају. У тај мали број спадали су чланови тајног антинацистичког друштва Бела ружа, које је бројало мали број чланова, а најистакнутији међу њима су били Александар Шморел, Ханс и Софија Шол. Ради се о изузетно интересантним људима, претечама панкера на неки начин.
Софи и Ханс Шол – младост и храброст
Софи и Ханс Шол су били млади људи, страдали у нацистичкој Немачкој гиљотином. Софи је имала само 21 годину, њен брат Ханс је био неколико година старији. Рођени су у лутеранској интелектуалној породици, која се веома држала хришћанских начела.
У почетку, попут многих Немаца, прихватили су националсоцијализам и Хитлера, због чега је њихов отац био шокиран. Али као врло либерални, склони уметности и са бројним пријатељима Јеврејима, нису могли дуго да остану верни Хитлеру.
Вероватно се радило о спољашњој фасцинацији нацизмом, пошто су, без обзира на погубне идеје, имали необичну харизму и стил облачења и комуникације, каквог до тада није виђено. Једном је Дејвид Боуви, проучавајући немачку архитектуру док је био у тој земљи, заинтересовао се за Хитлера, његове говоре и идеје, рекавши: „Хитлер је прва поп звезда“. Што значи да је веома важна пропаганда и начин на који се нешто излаже, а људи са талентом који немају основна морална начела могу бити погубни.
Деловање Беле руже
Рад организације састојао се у једноставном, али опасном деловању – писању летака у којима су се цитирали делови Библије, Гетеа, Новалиса, Шелинга и других немачких и европских интелектуалаца. Ове летке су слаали универзитетским професорима, студентима и интелектуалцима.
Поред тога, истакли су се писањем графита по зградама са натписима „Доле Хитлер“, „Хитлер масовни убица“, „Апел немачком народу“. Посебну пажњу и гнев нациста привукли су када су неке од ових графита написали на споменику подигнутом у част страдалих нацистичких војника.
Александар Шморел – живот и антинацистичка борба
Александар Шморел је рођен у Русији 1917. године од оца Немца рођеног у тој земљи и мајке Рускиње. Крштен је у Руској православној цркви. Као малом детету умире му мајка, а отац се поново жени за Немицу, такође рођену у Русији. Селe се у Немачку 1921. године.
По доласку нациста на власт, Шморел је присиљен да Хитлеру да заклетву, што неродно прихвата, односно у почетку одбија, али по наговору оца пристаје. Због тога се касније горко каје, пошто је био изузетно религиозан и питао се како ће му то Бог опростити.
Студира медицину, а као војни лекар одлази на Источни фронт. Тамо сведочи о окрутности немачких војника према становницима СССР-а. У тајности обилази многе руске сељаке током ноћи.
Након повратка у Немачку, наставља са антинацистичким активностима. Пре њега бивају ухваћени Ханс и Софи Шол и осуђени као издајници на смрт гиљотином. На дан њихове сахране ухапшен је Александар Шморел. При испитивању од стране Гестапоа казаће: „Ја сам истински следбеник Руске православне цркве“.
Последњи дани и мучеништво
Пред погубљење посетио га је свештеник Александар (Ловчи), припадник Руске заграничне цркве у Немачкој, који га је исповедио и причестио. Свештеник је био с њим читаво време, а Шморел се молио Богу. Свештеник је био истакнути цариста и непријатељ бољшевика.
Зajедно са Куртом Хубером погубљен је на гилјотини, 13. јула 1943. у Минхенском затвору Штаделхајм. Сахрањен је по православном обреду на минхенском гробљу Перлахер Форст. У јануару 2014. у Немачкој је пронађена гилјотина на којој је убијен Александар Шморел.
Канонизација и наслеђе
Александар Шморел је канонизован 4./5. фебруара 2012. године у Минхенском храму Новомученика и исповедника руских. Чином канонизације началствовао је високопреосвећени Архиепископ берлинско-немачки др Марко. На иницијативу Архиепископа Марка, Шморел је 2007. проглашен светим на нивоу Берлинско-немачке епархије Руске заграничне цркве.
Он је први канонизовани светитељ након обнове канонског општења између Московске патријаршије и Руске заграничне цркве. Празнује се 13. јула по грегоријанском календару.
Порука младости и аутентичности
Ови млади људи су доказ да се може бити човек и у најтежим временима у до тадајшњој историји човечанства и показати бунт и отпор нечовештву, својствен младости.
Многи су касније покушавали да их имитирају, посебно Софи Шол, чак су и јавно износиле многе личности изјаве да су они „нова Софи“. Али Софи, њен брат Ханс и Александар Шморел, па и остали чланови Беле руже, били су аутентични, а тешко је бити такав.
Аутор: Милош Лалатовић
