Drugi svetski rat obeležili su stravični zločini, za koje se smatralo da su uglavnom obelodanjeni i istraženi. No, bilo je zločina koji su se iz različitih razloga, uključujući i „očuvanje bratstva i jedinstva”, minimizirani i naprosto skrivani od šire javnosti.
Drastičan slučaj „zaborava i skrivanja” su masovni zločini nad 6.000 nedužnih srpskih civila, pre svega žena i dece, s proleća 1942. godine u kanjonu reke Drine., U selima Miloševići i Stari Brod ustaške jedinice, u kojima je bio veliki broj Muslimana, počinili su užasan krvavi pir.
Malobrojni Srbi koji su preživeli ovaj ratni pakao, nakon Drugog svetskog rata, očekivali su da će ih nadležne vlasti pozvati da svedoče, da se poznati zločinci privedu pravdi i osude. Umesto toga zavladao je muk. A preživeli su pamtili i prepričavali, mnogi i zapisivali. Jedan od smelijih, književnik Momir Krsmanović je sedamdesetih godina prošlog veka napisao roman „Teče krvava Drina”. Nakon toga je šikaniran, zabranjivan, osporavan i napadan.
Šta se desilo?
Ustaše pokreću ofanzivu u nameri da osvoje granicu na Drini. Sredinom marta 1942. godine iz Sarajeva, pod komandom Jure Francetića, kreće desetak hiljada do zuba naoružanih ustaša koji pred sobom teraju nepregledne zbegove Srba od Olova, Sarajeva, Kladnja, Han Pijeska, sa Romanije i Sokolca, iz Rogatice i Borika. Uplašeni narod se kretao ka Višegradu, nadajući se da će tu preći Drinu i skloniti se u Srbiju.
Na višegradskoj ćupriji italijanska straža je preko reke puštala samo one koji su imali zlato, stoku ili neku drugu vrednost. Ostali su morali nizvodno do Miloševića i Starog Broda, gde su skelom ili čamcima pokušavali izbeći patrole zloglasne crne legije.
I tako iz dana u dan, od kraja marta do početka maja, nepregledne kolone Srba ulazile su u drinski kanjon iz koga se većina nikad nije vratila.
U večernjim časovima skela i čamci obustavljali su prevoz ljudi preko Drine, a preostale bi iznenada opkoljavale ustaše. Dolazili su strmim puteljcima sa Boričke visoravni. Tu su formirali satnije u selima Brankovići i Sjeversko, u kojima su bili najbrojniji muslimani iz istočne Bosne.
Pred ustaškom kamom sami skakali u Drinu
Usledili bi nezapamćeni zločini, ubistva, klanja, mučenja, silovanja i bacanja u Drinu. Mnogi su sami skakali u reku, neretko i u grupama.
Hroničari su zapisali da je jednog od tih tužnih dana 1942. godine, ne želeći da dopadnu u ruke ustaša, sa stena u Drinu zajednički skočilo čak 320 devojaka(!), a najveći i najmasovniji pokolj nad Srbima ustaše su u Starom Brodu počinile na pravoslavni praznik Mladence, 22. marta 1942. godine.
U tom drinskom grotlu, okruženom vodom i strmim kamenitim liticama, zverski je ubijeno i bačeno u Drinu 6.000 nevinih Srba.
Svedočanstva
Miloš Bašović (80), iz Brankovića kod Borike gledao kako mu ubijaju majku i braću
„… Iz Višegrada narod krene niz Drinu, prema Starom Brodu. Uz mene su bila još tri brata i sestra. Za nama neka vojska trči. Narod poče bježati, a oni uglas: ’Ne bojte se narode, ovo je Srpska i Crnogorska vojska…’. Kad su nas opkolili, poznadosmo mnoge muslimane komšije među njima. Jedan ustaša uze moju sestru od tri godine, baci je uvis.
U ruci mu puška sa bajonetom, dočeka je i pravo baci u Drinu. Nasta pravo klanje naroda. Mene je negdje između Miloševića i Starog Broda zajmio jedan pijani ustaša, gađajući me bajonetom. Izmaknem i stanem, pa se šćućurim među poubijane, kriomice gledam kako mi ubiše majku i mlađu braću. Mnoge djevojke, gledajući zvjerstva, ne čekajući da im se približe ustaše, masovno su skakale u Drinu”.
Milovan Bakmaz (79), rodom iz Sokolovića kod Sokolca: Ne bi mogla Drina sve primiti
„…Puno je Sjemećko polje srpskih izbjeglica, da baciš šibicu pala bi na iksana ili na stoku koju smo poveli sa sobom. Zanoćismo u Miloševićima, kad odjednom narod poče da vrišti i kuka. Pokojna majka spodbije mene i zajedno sa narodom bježimo jednim sokakom dolje prema Starom Brodu. Pored jednog žbuna se šćućurimo, a okolo puca, ljudi padaju, skaču u Drinu. Stoji vika žena i djece. Opkolili su nas, dobro se sjećam sve naoružani muslimani sa fesovima na glavama. Kad dođosmo do Drine samo jedan pontonski čamac, i to šupalj, a okolo ima najmanje pet hiljada duša.
Moj otac nas nekako ubaci na čamac i pređosmo Drinu. Tu nedićevci i Nijemci razgovaraju, pa sa jednim čamcem krenu patrola preko Drine među narod, a druga uz Drinu i sve viču: ’Curik ustaš, curik ustaš…’. Narod pršte, neko pređe Drinu, neko uz one strane. Da nije bilo nedićevaca i Nijemaca sve bi ono ustaše pobile, nebi mogla Drina sve primiti”.
Čulo se zapomaganje i jauci
Ljubica Planinčić (90) svedoči:
„…Bježali, bježali, a u mene mala đeca, jedno od pola, a drugo od godinu i po. I dvije zaove zajedno sa mnom, i one nosile đecu. Tako stigosmo na Drinu, u Stari Brod. Narod, koji je jači ode… Po cijeli dan skelom prebacuju preko Drine, a Drina velika, iz brda u brdo. Kad je bilo pred mrak zaustave čamce i zanoćismo kraj Drine.
Pada kiša, a ja se skrila sa đecom iza neke kolibe. Ćutimo, a kraj Drine samo začuješ zapomaganje i jauke. Što je naroda otišlo u Miloševiće, niko se nije vratio. A otišlo je bar dvije hiljade, nije ostalo ni pile, sve su pobili. A ostalo je malo na Starom Brodu, zato što su nas malo Nijemci zaštitili. Te zločine nije zapamtio niko, što je država i ratova. Pobiše onoliki narod, a Drina nosi sve. Mnogi su sami skakali u Drinu, nisu čekali kamu i nož, da im oči i džigarice vade… Eh kad se sjetim, najgore su prošle mlade cure, žalosti ljuta… Pohvataju se za ruke i same skaču u Drinu!
Išla sam kasnije mnogo puta do Drine. Nikad i nigdje nikome spomena… Bože sačuvaj, žalosti ljuta…”
