I dok Ujedinjeno Kraljevstvo nikada nema problem ko je na vlasti u Vašingtonu zbog posebnog strateškog značaja njihovog zajedničkog saveza, države kontinentalne Evrope nisu nimalo ravnodušne. Pogotovo sada, kada su se njihove elite potpuno podredile Bajdenskoj administraciji i shodno tome demonizuju Trampa gde god i kad god treba. To im nije teško s obzirom na izuzetno negativna iskustva koja su sa njim imali tokom njegovog mandata obeleženog diplomatskim stilom slona u kineskoj sobi. Međutim, vremena se ponovo menjaju i nikada nisu bila nepredvidljivija
Poljska igra svoje geopolitičke igre iako je očigledno lojalna članica Evropske unije. Njena povremena odstupanja od podrazumevanih pravila briselskih elita i soliranje po pitanju određenih politika Evropske unije (poput migracija ili pravosuđa) u vreme bivše konzervativne vlade Tadeuša Moravjeckog su zaista nervirala Brisel, pa je ova druga pretila, pa čak i uvodila određena ograničenja Varšavi u pogledu povlačenja novca iz zajedničkih fondova.
Osim toga, Poljska već godinama gradi specifične odnose sa Sjedinjenim Državama i sve više se afirmiše kao njen ključni saveznik na evropskom kontinentu, posebno na istočnom krilu NATO alijanse. Ovaj proces intenzivnog zbližavanja Varšave i Vašingtona počeo je za vreme Trampove administracije, a sam Donald Tramp je lično posetio Poljsku i tamo otvorio američku vojnu bazu. Istovremeno je Nemačkoj zapretio povlačenjem svih američkih vojnika sa njene teritorije, ostavljajući je defanzivno nezaštićenom, i njihovim prebacivanjem u Poljsku ako vlada tadašnje kancelarke Angele Merkel ne krene sa većim izdvajanjima iz budžeta za NATO alijansu. Varšava diktira pravac?
Ovako osnažena, sa SAD na leđima, Poljska je sve više pokušavala da diktira spoljnopolitički pravac EU, čemu su se duže vreme snažno opirali ključne, stare članice – pre svega Nemačka i Francuska (ovo je posebno vidljivo nakon ruska invazija na Ukrajinu, od koje Poljska ima izobilne koristi kroz status predfrontske države, od koje Kijev najviše zavisi u pogledu primanja i isporuke pomoći). Naime, njihovi (francuski i nemački) višedecenijski, pa i vekovni interesi nisu hteli da budu dovedeni u pitanje ili promenjeni zbog ambicija nove članice EU, ekonomski potpuno zavisne od njih, a i od slovenskih krug država, koje su, hteo to neko da prizna ili ne – za germanske i frankofone zemlje uvek bile „druga liga“ – zauvek u senci njihove dominacije.
Konkretno, Varšava je težila približavanju EU SAD (očigledno na nagovor samog Vašingtona) – zapravo potpuna spoljnopolitička podređenost EU američkim interesima, što su ključne članice Unije ali i sam Brisel u početku protiv (u Trampovoj administraciji). Štaviše! S vremena na vreme, u većoj ili manjoj meri, nastavili su da maštaju o nekakvoj evropskoj strateškoj autonomiji i zajedničkim evropskim vojnim snagama (izvan samog NATO-a, što je bilo potpuno neprihvatljivo za SAD, koje se smatraju njihovim oslobodiocem u Drugom svetskom Rat). Sada je tu priči kraj, a razgovori o zajedničkoj evropskoj vojsci sveli su se isključivo u okvire delovanja u sistemu NATO, što prevedeno na jezik politike znači – pod patronatom Vašingtona.
Orbanova lekcija
Mađarska, odnosno njen premijer Viktor Orban, ponašala se (i ponaša se) slično Poljskoj. Svojim stavovima o migrantskoj politici nervira lidere EU i ključnih prestonica, ne dozvoljava mešanje u unutrašnju mađarsku politiku, a na spoljnopolitičkom frontu usamljeniji je od Poljske. Međutim, za razliku od ove druge, solira u pravcu Rusije, sa kojom održava kontakte i nakon njene invazije na Ukrajinu i uvođenja strogih zapadnih sankcija Moskvi. Štaviše, oštro se protivio sankcijama (na kraju je većinu njih prihvatio), ali je za neke uspeo da izdejstvuje izuzeće za Mađarsku, u ime proklamovanog jedinstva EU, poput onih od uvođenja sankcije ruskoj nafti ili nuklearnoj energiji. Mađarska je veoma zavisna od prve, dok je njenu jedinu nuklearnu elektranu Paksa izgradio ruski Rosatom, a Budimpešta ju je već angažovala za planirano proširenje iste.
Međutim, naizgled čudna mađarska spoljna politika (u stvari, radi se samo o primarnoj brizi za ključne nacionalne interese) nije tu stala. Tako Budimpešta već duže vreme gradi čvrste odnose sa Erdoganovom Turskom (sa kojom je EU do juče bila gotovo u stalnim svađama ili tenzijama), iz evropske perspektive, deficitarnim Azerbejdžanom u pogledu ljudskih prava (gas, naftu), kao i Izrael koji podržava njegovu ratnu kampanju na Pojas Gaze (kojoj je EU u međuvremenu morala da se potčini, iako su neke važne članice istorijski imale veoma uzdržan stav prema njemu zbog nerešenog palestinskog pitanja, i čak i pokrenuo sankcije protiv Izraela zbog toga).
Uz to, Viktor Orban je, kao i poljska elita, tokom svog predsedničkog mandata održavao bliske odnose sa Donaldom Trampom, a to je potvrdio i nedavnom posetom Trampovoj rezidenciji, kada ga je ovaj počastio epitetom jednog od najvećih evropskih državnika. Orbanova poseta naišla je i na oštre kritike unutar Evropske unije, čije se elite u potpunosti oslanjaju na politiku aktuelnog predsednika SAD Džoa Bajdena – Trampovog zakletog neprijatelja.
Dudina lekcija
Američki medij Politiko objavio je danas da je poljski predsednik Andžej Duda večerao sa Trampom i razgovarao o ratovima u Ukrajini i na Bliskom istoku, kao i o potrošnji NATO alijanse.
Večera koja je trajala dva i po sata održana je u Trampovom stanu u luksuznoj Trampovoj kuli u Njujorku, gde je bivši predsednik boravio dok mu se sudi po novim optužbama za seks sa maloletnicima.
„Proveli smo četiri divne godine zajedno“, rekao je Tramp novinarima pre večere, pojavivši se sa Dudom u predvorju Trampove kule. „Možda ćemo morati ovo da uradimo ponovo.“
Trampov štab dao je malo informacija o sastanku, ali je saopštio da su razgovarali o Dudinom predlogu da zemlje NATO-a povećaju svoje izdatke za odbranu na 3 odsto svog BDP-a. Ovo je stav koji je poljski predsednik izneo u svom komentaru u Vašington postu prošlog meseca. Duda je u članku naveo da „ruske imperijalističke ambicije i agresivni revizionizam guraju Moskvu ka direktnom sukobu sa NATO-om“ i da Alijansa mora biti spremna da se suoči sa pretnjom.
Tramp je odbio da se posveti odbrani NATO-a, rekavši da će svoju podršku usloviti trošenjem najmanje 2% bruto domaćeg proizvoda alijanse na odbranu. Duda je očigledno ponudio više, znajući dobro da će Amerika u svakom slučaju ostati glavni sponzor alijanse.
Večera sa Dudom bila je poslednji u nizu razgovora koje je Tramp vodio sa svetskim liderima poslednjih meseci. Pre izbora u novembru razgovarao je sa prestolonaslednikom Saudijske Arabije Mohamedom bin Salmanom, ručao je sa britanskim ministrom spoljnih poslova Dejvidom Kameronom, a sastao se sa predsednikom Argentine Havijerom Majlijem i pomenutim Viktorom Orbanom.
Politiko podseća da su Tramp i Duda već duže vreme u bliskim odnosima. Duda je čak jednom predložio da se vojna baza u Poljskoj nazove „Fort Tramp“, a posetio je Belu kuću 2020. dok je Tramp bio u jeku kampanje za reizbor. S druge strane, Duda, čiji mandat prestaje 2025. godine, podstakao je Bajdenovu administraciju da pruži veću pomoć Ukrajini, na šta Tramp nije sklon. Zaključak
Očigledno je da neke evropske zemlje aktivno počinju da se pripremaju za moguću smenu vlasti u Beloj kući od sledeće godine, odnosno za povratak Donalda Trampa na čelo SAD (što je sasvim verovatno ako se ne spreči da čineći to po sudskim presudama).
I dok Ujedinjeno Kraljevstvo nikada nema problem ko je na vlasti u Vašingtonu zbog posebnog strateškog značaja njihovog zajedničkog saveza, države kontinentalne Evrope nisu nimalo ravnodušne. Pogotovo sada, kada su se njihove elite potpuno podredile Bajdenskoj administraciji i shodno tome demonizuju Trampa gde god i kad god treba. To im ne pada teško, s obzirom na krajnje negativna iskustva koja su imali sa njim tokom Trampovog mandata, a karakteriše ih diplomatski stil slona u sobi sa kinom – koji je gazio sve pred sobom, ne mareći za tuđe argumente, interese. , zabrinutosti. „Amerika na prvom mestu” bio je i ostao moto njegovog programa i vladavine SAD.
U tom smislu je sada mnogo lakše Mađarskoj, a posebno Poljskoj, koja vodi neku vrstu dvojne politike: nedavno izabrani premijer Donald Tusk, iako Trampov imenjak, levičarski je i potpuno evropski orijentisan političar i bivši predsednik Evropske komisije (koja će biti ključni osigurač Varšave u slučaju novih pobeda Bajdena), dok je predsednik Andžej Duda čvrst konzervativac koji će dolaskom Donalda Trampa moći da se prilagodi mogućim promenama u američkoj spoljnoj politici.
Zoran Meter
