И док Уједињено Краљевство никада нема проблем ко је на власти у Вашингтону због посебног стратешког значаја њиховог заједничког савеза, државе континенталне Европе нису нимало равнодушне. Поготово сада, када су се њихове елите потпуно подредиле Бајденској администрацији и сходно томе демонизују Трампа где год и кад год треба. То им није тешко с обзиром на изузетно негативна искуства која су са њим имали током његовог мандата обележеног дипломатским стилом слона у кинеској соби. Међутим, времена се поново мењају и никада нису била непредвидљивија
Пољска игра своје геополитичке игре иако је очигледно лојална чланица Европске уније. Њена повремена одступања од подразумеваних правила бриселских елита и солирање по питању одређених политика Европске уније (попут миграција или правосуђа) у време бивше конзервативне владе Тадеуша Моравјецког су заиста нервирала Брисел, па је ова друга претила, па чак и уводила одређена ограничења Варшави у погледу повлачења новца из заједничких фондова.
Осим тога, Пољска већ годинама гради специфичне односе са Сједињеним Државама и све више се афирмише као њен кључни савезник на европском континенту, посебно на источном крилу НАТО алијансе. Овај процес интензивног зближавања Варшаве и Вашингтона почео је за време Трампове администрације, а сам Доналд Трамп је лично посетио Пољску и тамо отворио америчку војну базу. Истовремено је Немачкој запретио повлачењем свих америчких војника са њене територије, остављајући је дефанзивно незаштићеном, и њиховим пребацивањем у Пољску ако влада тадашње канцеларке Ангеле Меркел не крене са већим издвајањима из буџета за НАТО алијансу. Варшава диктира правац?
Овако оснажена, са САД на леђима, Пољска је све више покушавала да диктира спољнополитички правац ЕУ, чему су се дуже време снажно опирали кључне, старе чланице – пре свега Немачка и Француска (ово је посебно видљиво након руска инвазија на Украјину, од које Пољска има изобилне користи кроз статус предфронтске државе, од које Кијев највише зависи у погледу примања и испоруке помоћи). Наиме, њихови (француски и немачки) вишедеценијски, па и вековни интереси нису хтели да буду доведени у питање или промењени због амбиција нове чланице ЕУ, економски потпуно зависне од њих, а и од словенских круг држава, које су, хтео то неко да призна или не – за германске и франкофоне земље увек биле „друга лига“ – заувек у сенци њихове доминације.
Конкретно, Варшава је тежила приближавању ЕУ САД (очигледно на наговор самог Вашингтона) – заправо потпуна спољнополитичка подређеност ЕУ америчким интересима, што су кључне чланице Уније али и сам Брисел у почетку против (у Трамповој администрацији). Штавише! С времена на време, у већој или мањој мери, наставили су да маштају о некаквој европској стратешкој аутономији и заједничким европским војним снагама (изван самог НАТО-а, што је било потпуно неприхватљиво за САД, које се сматрају њиховим ослободиоцем у Другом светском Рат). Сада је ту причи крај, а разговори о заједничкој европској војсци свели су се искључиво у оквире деловања у систему НАТО, што преведено на језик политике значи – под патронатом Вашингтона.
Орбанова лекција
Мађарска, односно њен премијер Виктор Орбан, понашала се (и понаша се) слично Пољској. Својим ставовима о мигрантској политици нервира лидере ЕУ и кључних престоница, не дозвољава мешање у унутрашњу мађарску политику, а на спољнополитичком фронту усамљенији је од Пољске. Међутим, за разлику од ове друге, солира у правцу Русије, са којом одржава контакте и након њене инвазије на Украјину и увођења строгих западних санкција Москви. Штавише, оштро се противио санкцијама (на крају је већину њих прихватио), али је за неке успео да издејствује изузеће за Мађарску, у име прокламованог јединства ЕУ, попут оних од увођења санкције руској нафти или нуклеарној енергији. Мађарска је веома зависна од прве, док је њену једину нуклеарну електрану Пакса изградио руски Росатом, а Будимпешта ју је већ ангажовала за планирано проширење исте.
Међутим, наизглед чудна мађарска спољна политика (у ствари, ради се само о примарној бризи за кључне националне интересе) није ту стала. Тако Будимпешта већ дуже време гради чврсте односе са Ердогановом Турском (са којом је ЕУ до јуче била готово у сталним свађама или тензијама), из европске перспективе, дефицитарним Азербејџаном у погледу људских права (гас, нафту), као и Израел који подржава његову ратну кампању на Појас Газе (којој је ЕУ у међувремену морала да се потчини, иако су неке важне чланице историјски имале веома уздржан став према њему због нерешеног палестинског питања, и чак и покренуо санкције против Израела због тога).
Уз то, Виктор Орбан је, као и пољска елита, током свог председничког мандата одржавао блиске односе са Доналдом Трампом, а то је потврдио и недавном посетом Трамповој резиденцији, када га је овај почастио епитетом једног од највећих европских државника. Орбанова посета наишла је и на оштре критике унутар Европске уније, чије се елите у потпуности ослањају на политику актуелног председника САД Џоа Бајдена – Трамповог заклетог непријатеља.
Дудина лекција
Амерички медиј Политико објавио је данас да је пољски председник Анџеј Дуда вечерао са Трампом и разговарао о ратовима у Украјини и на Блиском истоку, као и о потрошњи НАТО алијансе.
Вечера која је трајала два и по сата одржана је у Трамповом стану у луксузној Трамповој кули у Њујорку, где је бивши председник боравио док му се суди по новим оптужбама за секс са малолетницима.
„Провели смо четири дивне године заједно“, рекао је Трамп новинарима пре вечере, појавивши се са Дудом у предворју Трампове куле. „Можда ћемо морати ово да урадимо поново.“
Трампов штаб дао је мало информација о састанку, али је саопштио да су разговарали о Дудином предлогу да земље НАТО-а повећају своје издатке за одбрану на 3 одсто свог БДП-а. Ово је став који је пољски председник изнео у свом коментару у Вашингтон посту прошлог месеца. Дуда је у чланку навео да „руске империјалистичке амбиције и агресивни ревизионизам гурају Москву ка директном сукобу са НАТО-ом“ и да Алијанса мора бити спремна да се суочи са претњом.
Трамп је одбио да се посвети одбрани НАТО-а, рекавши да ће своју подршку условити трошењем најмање 2% бруто домаћег производа алијансе на одбрану. Дуда је очигледно понудио више, знајући добро да ће Америка у сваком случају остати главни спонзор алијансе.
Вечера са Дудом била је последњи у низу разговора које је Трамп водио са светским лидерима последњих месеци. Пре избора у новембру разговарао је са престолонаследником Саудијске Арабије Мохамедом бин Салманом, ручао је са британским министром спољних послова Дејвидом Камероном, а састао се са председником Аргентине Хавијером Мајлијем и поменутим Виктором Орбаном.
Политико подсећа да су Трамп и Дуда већ дуже време у блиским односима. Дуда је чак једном предложио да се војна база у Пољској назове „Форт Трамп“, а посетио је Белу кућу 2020. док је Трамп био у јеку кампање за реизбор. С друге стране, Дуда, чији мандат престаје 2025. године, подстакао је Бајденову администрацију да пружи већу помоћ Украјини, на шта Трамп није склон. Закључак
Очигледно је да неке европске земље активно почињу да се припремају за могућу смену власти у Белој кући од следеће године, односно за повратак Доналда Трампа на чело САД (што је сасвим вероватно ако се не спречи да чинећи то по судским пресудама).
И док Уједињено Краљевство никада нема проблем ко је на власти у Вашингтону због посебног стратешког значаја њиховог заједничког савеза, државе континенталне Европе нису нимало равнодушне. Поготово сада, када су се њихове елите потпуно подредиле Бајденској администрацији и сходно томе демонизују Трампа где год и кад год треба. То им не пада тешко, с обзиром на крајње негативна искуства која су имали са њим током Трамповог мандата, а карактерише их дипломатски стил слона у соби са кином – који је газио све пред собом, не марећи за туђе аргументе, интересе. , забринутости. „Америка на првом месту” био је и остао мото његовог програма и владавине САД.
У том смислу је сада много лакше Мађарској, а посебно Пољској, која води неку врсту двојне политике: недавно изабрани премијер Доналд Туск, иако Трампов имењак, левичарски је и потпуно европски оријентисан политичар и бивши председник Европске комисије (која ће бити кључни осигурач Варшаве у случају нових победа Бајдена), док је председник Анџеј Дуда чврст конзервативац који ће доласком Доналда Трампа моћи да се прилагоди могућим променама у америчкој спољној политици.
Зоран Метер
