Стеван Алексић рођен je 1876. године у уметничкој породици у којој је сликарство било више од заната – било је породично наслеђе. И деда Никола и отац Душан бавили су се сликарством, па није чудо што је млади Стеван још од најранијих дана био окружен мирисом боја и платна.
Основно образовање и грађанску школу завршио је у Араду, а већ 1895. године почиње озбиљније да се усавршава у уметности под очевим надзором.
Стеванов одлазак у Минхен
Истe године одлази у Минхен, један од најважнијих уметничких центара тог доба, где се прво школује приватно, а потом уписује Академију ликовних уметности. У класи познатог грчког сликара Николаса Гизиса, упознаје се са естетиком и техничком строгошћу Минхенске школе, која ће оставити дубок траг у његовом каснијем стваралаштву. Смрт оца 1900. године приморала га је да прекине студије и врати се кући.
Пет година касније, 1905, у Модошу (данашњем Јаши Томићу) подиже кућу са атељеом и ту започиње свој стални живот и рад. У Модошу се оженио учитељицом Стефанијом Лукић, која му је била верни пратилац у свим животним фазама.
Упркос болести која га је мучила у позним годинама, његов сликарски замах није јењавао – напротив, у последњој деценији живота остварио је нека од својих најзапаженијих дела. Преминуо је 1923. године у свом Модошу.
Уметнички опус и тематски опсег
Алексићев опус обухвата око 230 штафелајних слика, двадесетак иконостаса и зидних декорација у црквама широм Баната, као и велики број цртежа и скица. Осликао је преко 20 храмова са око 100 икона, што сведочи о његовој дубокој духовној посвећености и разумевању православне традиције. Велики утицај на њега, имао је управо његов деда Никола Алексић који је такође био исврстан сликар.
Једно од најупечатљивијих поглавља у његовом стваралаштву чине аутопортрети – више од двадесет радова насталих између 1895. и 1922. године.
Тај низ представља најобимнију серију аутопортрета у српском сликарству, а кроз њих се може пратити не само еволуција његовог уметничког поступка већ и унутрашњи, психолошки раст једног ствараоца који се непрестано преиспитује.
Нека од његових најпознатијих дела су: Женски акт (1896.), Весели Банаћани (1911.), Портрет сликареве мајке (1906.), Свети Георгије убива аждаху (1909.), Стефан Дечански добија вид који се чува у Историјском музеју Србије, Голгота итд.
Поетика између традиције и модерности
Иако је током живота често био занемарен од београдских уметничких кругова, који су у то време били окренути модерним европским струјањима, данас је јасно да је Алексић био далеко сложенији и дубљи уметник него што се то некада мислило.
Његов рад, посматран у светлу Минхенске школе и утицаја средњовековног иконописног наслеђа, представља спој реализма, духовности и симболизма.
Посебно су занимљиви његови портрети и религијске композиције, у којима се преплићу симболистички елементи, суптилна игра светлости и сенке, као и емоционална дубина која открива његов унутрашњи свет.
У неким делима, попут сцена из живота светаца или алегоријских приказа, осећа се утицај европског симболизма, али и снажна духовна компонента православног човека са границе империја.
Наслеђе и значај
Иако је живео на периферији тадашње уметничке сцене, у пограничном подручју Аустроугарске монархије, Стеван Алексић је оставио дубок траг у српском сликарству. Његови ученици, међу којима се издваја Васа Поморишац, пренели су његов уметнички дух у нове генерације.
Данас се највећа збирка његових дела чува у Галерији Матице српске, док значајне колекције поседују и Народни музеј у Београду и Народни музеј у Зрењанину.
Савремена истраживања све више истичу да Алексићево дело, сагледано изван уских националних и стилских оквира, представља један од најзанимљивијих примера уметничког споја традиције и европских симболистичких тенденција.
Његова поетика прожета је тишином, духовношћу и скромношћу, али и снажном унутрашњом експресијом која га сврстава међу најзначајније сликаре српске уметности прелаза из XIX у XX век.
