У олимпијском тиму Србије на играма у Паризу предстојећег лета, који ће бројати близу 100 спортиста, неће бити фудбалера.
Нема их још од 2008. (Пекинг) и оне селекције коју је предводио Мирослав Ђукић и која је уписала три пораза и отишла кући оставши обележена унутрашњим ломовима и свађама око позива играчима који нису хтели да играју или којима су клубови забрањивали учешће.
Најдуже извођен пенал
Четири године раније на ОИ у Атини учествовала је Србија и Црна Гора.
Селектор је био Владимир Петровић Пижон, а екипу су чинили играчи из домаћих клубова уз Милоша Красића, Андрију Делибашића и Горана Ловреа који су позвани из иностранства.
Након што су Аргентинци и Аустралијанци спаковали 11 голова нашој селекцији уследио је и циркус на утакмици са Тунисом.
Био је то меч „за незаборав“, а у главној улози се нашао Чарлс Ариотима, држављанин Тахитија, те Мајкл Тапуна Муари са Кукових Острва.
Наравно, ријеч је о судијама, главном и помоћном, који су били креатори најдуже извођеног пенала у историји фудбала. Пуних пет минута Мохамед Жадиди је изводио један пенал.
И гол је признат тек након шестог ударца. Током претходних пет, Жадиди је у два наврата постигао гол, али је Ариотима понављао пенал јер је голман Никола Милојевић раније изашао са линије, иако до понављања не долази ако гол буде постигнут.
На крају је завршило 3:2 за Тунис.
У већ поменутом Пекингу четири године касније, тада први пут као Србија, наши су се поново обрукали. Реми са Аустралијом и порази од Обале Слоноваче и Аргентине заковали су српску селекцију на дно групе.
Од тада па све до овогодишњег Париза српски фудбалери нису били ни близу одласка на ОИ.
А некада је било потпуно другачије.
У периоду од 1948. до 1960. године фудбалска селекција СФРЈ четири пута је наступила у финалу олимпијског турнира. Након три узастопна сребра, у Риму 1960. коначно је освојено злато.
Тирке селектор
Прве Игре након Другог светског рата одржане су 1948. године у Лондону и био је то први велики турнир на којем је наступила репрезентација нове, заједничке државе.
Репрезентација коју су са клупе предводили Александар Тирнанић Тирке и Милорад Арсенијевић Балерина, јунаци првог Мундијала 1930. године у Уругвају, супериорно је стигла до финала победама над Луксембургом, Турском и селекцијом Велике Британије којој је селектор био легендарни Мат Безби.
У финалу је ипак славила Шведска за коју је тада играо чувени трио Грен-Нордал-Линдхолм (Гре-Но-Ли) који је свој национални тим водио и до финала Мундијала десет година касније управо у Шведској где су поражени од Пелеовог Бразила.
Утакмице у Енглеској, нарочито на „Вемблију“ биле су изузетно посећене, а финале је пратило више од 60.000 гледалаца. За Југославију су, између осталих играли, Стјепан Бобек, Фрањо Велфл, Бранко Станковић, Бернард Бајдо Вукас, Рајко Митић, Златко Чајковски..
Четири године касније на Играма у Хелсинкију у финалу је од Југославије била боља Мађарска, тадашња велесила у фудбалу, предвођена Ференцом Пушкашем, Золтаном Чибором и Шандором Кочишем.
Само две године касније та екипа Мађарске играла је финале Мундијала у Берну и изгубила од Западне Немачке. Управо су се Немци нашли „плавима“ на путу до финала у Финској, а наш тим славио је 3:1.
Политичка и фудбалска битка
Ипак, та 1952. остала је упамћена по мечу одиграном у Тампереу. На мегдан су изашле селекције СФРЈ и СССР-а, а била је то утакмица из категорије „више од фудбала“.
Тих година беснио је велики сукоб два комунистичка лидера, Јосипа Броза Тита и Јосифа Стаљина па је меч посматран и кроз политичку призму.
Иако је Југославија водила 5:1, двадесетак минута пре краја завршило је 5:5, а како се тада нису изводили пенали, заказан је нови меч у којем је екипа коју су водили исти тренери као и 1948. славила са 3:1 (Митић, Бобек, Чајковски).
Славље на улицама југословенских градова било је грандиозно, а причало се да је чак и Тито пуцао из пиштоља. Играчима и тренерима пао је велик камен са срца. Били су под посебном врстом притиска.
„Молио сам Бога да на утакмици не буде једанаестерац, јер сам ја био одређен за извођача. И баш то ми се догоди. У глави гомила комбинација. Што ако промашим? Ништа, узећу пиштољ и убићу се“, испричао је Бобек неколико година касније.
Свако ко иоле држи до опште фудбалске информисаности и данас зна за неколико секунди да наброји састав Југославије са ОИ 1952: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек и Зебец.
Стаљин није дочекао реванш.
Преминуо је 1953, а на ОИ у Мелбурну (1956) управо је СССР у финалу савладао Југославију (1:0) и освојио злато са Лавом Јашином на голу.
У нашем тиму дошло је до смјене генерација. Иако је селектор и даље био Тирнанић, у саставу није било познатих лица из Хелсинкија и Лондона.
На сцену су ступали „неки нови клинци“ прије свих Златко Шекуларац и Тодор Веселиновић.
Коначно злато
Из четвртог покушаја освојено је злато. Занимљиво, селектор је опет био легендарни Тирке, а у саставу Милутин Шошкић, Владимир Дурковић, Милан Галић, Фахрудин Јусуфи, Бора Костић, Душан Маравић и остали, а међу њима и двојица Бањалучана и легенди ФК Борац – Томо Кнез и Велимир Сомболац.
До финала су савладали Египат, Турску, Бугарску и Италију. Меч са Италијанима завршен је 1:1, а Југославија је прошла даље жријебом. У финалу је пала Данска.
Милан Галић је дао гол за 1:0, па добио црвени картон, а голове су постигли још и Жељко Матуш и Бора Костић.
Испраћени су Југословени на те ОИ без икакве еуфорије, иако је селекција неколико месеци раније играла у финалу првог Европског првенства и изгубила од Совјета (још један реванш који Стаљин није дочекао).
Због неповерења јавности и дела медија и сами играчи су почели да одбијају контакт са новинарима.
Ипак, на терену је све ишло као подмазано све до меча са Италијанима који је одлучен већ поменутим жријебом и то извлачењем цедуљица из шешира Михајла Андрејевића Андрејке, тада функционера ФИФА и још једног легендарног учесника првог Мундијала у Уругвају.
Цедуљу из свог шешира извукао је управо Андрејевић, а италијанска штампа је касније писала да је све било намештено и да је популарни Андрејка одмах почео да слави, а да остатку „комисије“ за жријеб није показао шта пише на папирићу.
Како су их у сали била само тројица, та ситуација остала је неразјашњена, а у годинама које су уследиле попримила је митске обрисе.
Са ове дистанце посматрано, тај период из средине прошлог вијека комплетан може да се сврста на богате странице овдашње фудбалске митологије.
Жељко Перушић
У идеалан тим ОИ у Риму 1960. уврштена су чак четири југословенска играча – Милан Галић, Фахрудин Јусуфи, Бора Костић и Жељко Перушић. Прва двојица су легенде ФК Партизан, Костић је обиљежио цијелу једну деценију у Црвеној звезди и то су општепознати факти.
Међутим, каријера Жељка Перушића (1937 – 2017) пала је у заборав чак и у Хрватској одакле је водио порекло па тако веома узак круг људи на прву може да каже клуб који овог фудбалера сматра истинском легендом. У питању је Минхен 1860.
Након неколико година проведених у Динаму, Перушић је прешао у минхенски клуб и њим освојио Бундеслигу 1966. године.
Занимљиво је да је Минхен 1860 освојио Бундеслигу (тако се зове од 1963) пре Бајерна, а у тој сезони Перушић је био један од кључних играча.
У дербијима са Бајерном чувао је Герда Милера кога је сваки пут „ставио у џеп“. Након одласка у Немачку у Југославији је означен као „емигрант“ па су га селектори националног тима напрасно заборавили.
Посљедња бронза
Тек 24 године након Рима, на ОИ у Лос Анђелесу 1984. освојена је нова, а до данас и последња олимпијска медаља за наш фудбал.
У саставу селекције играли су фудбалери који су касније учествовали на другим великим такмичењима и остваривали запажене каријере у иностраним клубовима
Међу њима Томислав Ивковић, Мирсад Баљић, Мехмед Баждаревић, Владо Чапљић, Борислав Цветковић, Стјепан Деверић, Милко Ђуровски, Марко Елснер, Ненад Грачан, Срећко Катанец, Митар Мркела, Љубомир Радановић, Адмир Смајић и садашњи селектор репрезентације Србије Драган Стојковић Пикси. Селектор је био Иван Топлак.
У полуфиналу су „плави“ изгубили од Француза, а у мечу са треће мјесто савладали су Италијане за које су играли Франко Барези, Данијеле Масаро и Алдо Серена.
