Јосиф Панчић један је од најзначајнијих српских научника 19. века, лекар, ботаничар, природњак и први председник Српске краљевске академије.
Ко је био Јосиф Панчић
- први председник Српске краљевске академије
- доктор медицине и ботаничар
- ректор Велике школе шест пута
- открио Панчићеву оморику
- описао више од 190 нових биљака
- основао ботаничку башту у Београду
- утемељио научно проучавање природе Србије
Својим радом Панчић је поставио темеље систематског проучавања природе Србије и Балкана и увео српску науку у европске научне токове.
Његов живот био је спој научне радозналости, просветитељског рада и истраживачког духа, а његово наслеђе и данас представља основу биолошких и природних наука у Србији.
Школовање
Панчић је образовање је стицао у више европских центара, што је у то време било ретко за научнике са ових простора.
Рођен је 17. априла 1814. Увек се налазио међу пет најбољих ђака, због чега му је стриц обезбедио средства и уписао га 1830. године у Вишу школу у Загребу (Региа Ацадемиа Сциентиарум) у којој су постојали правни и филозофски смер и Панчић је изабрао да студира филозофију. Међутим, пошто су природне науке, за које је Панчић имао посебну склоност, биле слабо заступљене, школовање је наставио на Медицинском факултету у Пешти.
Тамо је упознао Вука Караџића, који га је саветовао да дође у Србију. По том савету, Панчић 1846. године долази у Србију и већ убрзо почиње да ради као лекар и природњак, истовремено истражујући природу земље коју је прихватио као своју.
Од окружног лекара до ректора Велике школе
Панчић је у Србији најпре радио као лекар:
- у Јагодини
- у Параћину
- у Крагујевцу
Његов научни и педагошки рад убрзо је препознат, па је постављен за професора природних наука у Лицеју у Београду, а потом и у Великој школи, претечи данашњег Универзитета.
Ректор Велике школе био је чак шест пута. Васпитавао је генерације ученика и студената, те основао и уредио Ботаничку башту у Београду.
Савременици су истицали да је својим животом и радом деловао васпитно на читаве генерације, подстичући љубав према науци и природи.
У току боравка у Јагодини, Панчић је посећивао и Ћуприју, у којој је упознао Људмилу, ћерку барона Кордона.
Испросио ју је и венчали су се у јануару 1849. г. у православној цркви у Ћуприји.
Четири године касније Панчић је постављен за професора природних наука у Лицеју.
У Лицеју, а касније у Великој школи, Панчић је радио до краја живота.
Истраживач природе Балкана
Током више од четири деценије рада Панчић је непрекидно путовао, сакупљао биљке, проучавао терен и систематизовао природно богатство Балкана.
Проучавао је:
- флору Балканског полуострва
- животињски свет Србије
- минерале и геолошки састав земље
- шуме и природне ресурсе
Његова истраживања представљала су први озбиљан научни покушај да се природа Србије опише систематски и научно.
Највећа научна открића
Панчић је описао десетине врста нових за науку и тиме Србију увео на карту европске ботанике.
Његова најзначајнија открића:
- открио ендемски четинар
- Панчићеву оморику
- открио Наталијину рамонду
- описао нове инсекте са Таре и Риле
- открио више од 190 биљака нових за науку
- описао око 80 биљних и животињских врста
Панчићева оморика и данас је један од симбола српске природе и научног наслеђа.
Научна дела која су обележила епоху
Панчић је објавио око 30 научних радова из више области и оставио темељну литературу за будуће генерације научника.
Најзначајнија дела:
- „Флора Краљевине Србије“
- „Птице Србије“
- „Рибе Србије“
- „Шумско дрвеће и шибље у Србији“
- „Грађа за фауну Србије“
Поред научних радова, написао је и уџбенике из:
- ботанике
- зоологије
- минералогије
- природописа
Хербаријум – трајно сведочанство природе Србије
Панчић је 1860. године поклонио своју биљну збирку Великој школи, чиме је основан први хербаријум у Србији.
Данас се његова збирка:
- чува у Ботаничкој башти „Јевремовац“
- има више од 15.000 хербарских листова
- садржи оригиналне примерке биљака које је открио
- показује како се природа Србије мењала у последњих 150 година
Због своје научне и историјске вредности, ова збирка представља једно од најзначајнијих блага српске науке.
Панчићев врх – симбол научника
Највиши врх Копаоника носи име Панчића и представља симбол његовог научног рада и наслеђа.
У маузолеј на врху 1951. године пренесени су његови посмртни остаци.
Данас је то место поштовања науке, природе и српске културе.
