Филм „Рибе и људи“ режирали су и продуцирали Дарби Дафин и Адам Џоунс, а истражује глобалну индустрију рибарства, посебно се усредсређујући на САД и локалне рибарске заједнице које се боре за опстанак у модерној економији мора.
Глобална економија рибе: Шта заправо плаћамо док једемо јефтине морске производе?
У годинама које сам пробдео, књиге и телевизор били су сјајни сапутници мојој несаници. Могао бих сада исписати цео текст у вези са тим чиме сам пунио главу, што би коначно могло да буде и узрок мојих проблема с неспавањем.
Једну ноћ наишао сам на епизоду британског документарног серијала „Шта се крије иза хране“ (Food Unwrapped), која се бавила двема темама. Колико бакалара, који је једина риба која би требала да се користи у традиционалном енглеском јелу fish and chips, заправо има у британским локалима са храном и колико рибе уопште има у панираним штапићима? Можете замислити какви су били резултати када се деценију касније сећам тих информација. И делим с онима који воле паниране производе.
Шта заправо једемо?
Према лабораторијској анализи коју су спроводиле бројне студије, декларисани удео рибе у панираним штапићима често је виши на папиру него у стварности. Да скратим, у појединим земљама, највише је 60 одсто, али у онима с високим БДП-ом.
Иако је то заправо рибља маса, која зависно од произвођача и ценовног разреда, може да садржи воду, скроб, биљна уља, стабилизаторе и разне зачине који осигуравају уједначен изглед, укус и текстуру производа.
Зашто је то тако?
Зашто је то тако? Да ли су проблем наше прехрамбене навике? Или непознавање или можда пре игнорисање онога што пише на декларацији. Или је можда проблем што смо исцрпели ресурсе до крајњих граница?
Наиме, рибарство данас стоји пред великим изазовима, јер многе морске популације показују знакове озбиљног исцрпљивања услед дуготрајног прекомерног излова и недовољно ефикасног управљања ресурсима.
Према проценама Организације за храну и пољопривреду Уједињених нација (FAO), око 35 одсто светских стокова искоришћено је изнад одрживих граница – што значи да се из мора издваја више организама него што се њихове популације могу природно обнављати.
Токсини и фарме рибе
Проблем се додатно компликује субвенцијама које државе додељују индустријама. Светска трговинска организација (WTO) годинама преговара о споразуму који би уклонио штетне субвенције – финансијске подршке које подстичу веће, снажније и даље операције него што би природно било одрживо.
У многим случајевима, помоћ рибарима је и даље ограничена или се преусмерава на велике играче. OECD је упозорио да значајан део финансијске подршке у 41 посматраној земљи и територији заправо додатно подржава прекомерни и илегални излов, уместо да се фокусира на одрживо управљање ресурсима, надзор и казнене мере.
Мале рибарске заједнице
„Кад помислите на морске плодове, мислим да многи Американци сматрају да је то најлокалнија храна. Али заправо су морски плодови најмање локална храна. Чак 91 одсто долази из иностранства. У многим земљама југоисточне Азије то је аквакултура индустријских размера. Нивои токсина који су пронађене прилично су алармантни“, каже један од учесника документарног филма „Рибе и људи“ („Fish and Men“).
Филм из 2019. су режирали и продуцирали Дарби Дафин и Адам Џоунс, а истражује глобалну индустрију рибарства, посебно се усредсређујући на САД и локалне заједнице које се боре за опстанак.
Такође разоткрива како потражња потрошача за јефтином храном ствара „ирационалну економију“ која прети локалним заједницама, јавном здрављу и одрживости мора. Документaрац притом отвара неколико кључних питања: како глобални ланац снабдевања преобликује тржиште, како увоз по нижим ценама поткопава положај домаћих рибара и како пад рибљих популација и све тежи економски услови мењају судбину обалних заједница.
Сложени портрет економије хране
Али то је само врх санте проблема с којима су аутори покушали да се ухвате у коштац у сат и по времена. Па на крају „Fish and Men“ изгледа као бућкуриш добрих, али недовољно разрађених идеја.
Јер у њему о наведеним проблемима говоре кувари Дана Барбера и Михаела Кимарустја, заговорници одрживе исхране попут Шона Барета и Бартона Сивера, као и бројни рибари и представници обалних заједница који из прве руке сведоче о економским и еколошким последицама глобалне индустрије.
Ипак с друге стране овај филм упечатљив је информативан портрет сложеног екосистема и економије хране који подстиче расправу у вези са тим шта значи јести производе из мора у 21. веку.
Екстреман пример из Токија
Један екстреман пример, догодио се на фестивалу рибе у Токију. Наиме, морски плодови из области Фукушиме послужени су на фестивалу рибе „Сакана“ у Токију, 15 година након нуклеарне катастрофе после земљотреса и цунамија 2011. године.
Фестивал „Сакана“ одржава се од 2020. године. Ове године морски плодови из Фукушиме продавале су се на 10 тезги, пренео је јавни сервис NHK.
Шта је понуђено посетиоцима?
Понуђени су разноврсни рибљи специјалитети – сашими од рибе из дубоких вода, гриловани ружичасти бранцин, маринирана риба лист, морски јежеви и шкољке.
Посетилац у педесетим годинама из Јокохаме рекао је да сашими садржи пуно масти и да је укусан.
Организатор фестивала Кошио Фумихито изјавио је да, 15 година након катастрофе, приобални риболов код Фукушиме још није достигао ниво из периода пре несреће.
Он је додао да се нада да ће много људи подржати Фукушиму и уживати у укусној риби, које у том подручју има у изобиљу.
Свакодневне навике и стварност
Ипак, да се вратимо на наше свакодневне навике које се тичу исхране. Фразу „Једемо разнолико“, често чујем од људи моје генерације када им се догоди некакав здравствени проблем због којег би требали да промене своје прехрамбене навике.
Знате о чему причам, високи притисак, холестерол, масноћа у крви, повишени липиди, шећер и ко зна шта све не. „Ето, петком на пример не једемо месо, него паниране рибље штапиће“.
Или како би се нашалила моја пријатељица док смо таманили паниране морске плодове познатог немачког ланца ресторана брзе хране једног давног прохладног преподнева: „Није лоше, што би се рекло, производ може да садржи трагове рибе“.
