Десило се оно што сам напоменуо да се може десити у подкасту Локомотиви, мада се и сам нисам надао да се састанак неће ни десити. Али да кренемо од саме чињенице да је Трамп затражио нови самит (Будимпешта). Мислим да је то у великој мери било очекивано — ради се о практичној репризи ситуација које су се понављале у цикличном процесу од самог реизбора Трампа и мислим да ту нема никаквих изненађења. Дакле, оно што смо видели почетком његовог мандата било је практично повлачење САД из циклуса високих тензија које су изграђене од стране Демократа. То је омогућило Вашингтону да смањи степен сопствене укључености у све што се догађа у Европи и заштити се од случајног увлачења у сукоб на фронту у ком Пентагон нема намеру да непосредно учествује.
Стратегија са два крака
Тај приступ вруће-хладно према Москви је део двоструке стратегије. Први крак те стратегије свакако јесте забијање клина у односе Москве и Пекинга који се све више приближавају савезничким. Тај клин је неопходан да би се будући глобални сукоб поделио на два фронта. Сада је на снази други крак ове стратегије. На почетку мандата, Трамп је морао да осигура и провери борбену готовост и спремност Европе да се самостално спреми за рат против Русије. То је учинио тако што је одмах кренуо са агресивном реториком против Русије у супротности са својим предизборним миротворачким обећањима (која никада и нису била у оптицају). На тај начин је осигурао да Европа уради оно што се од ње очекује, да се припреми за сваљивање Украјине на леђа европских чланица НАТО.
Када је Трамп добио потврду спремности Брисела да слепо прати конфротациони курс исцртан у Вашингтону, Трамп је направио простора да заштити САД од укључености у раст тензија на источном крилу НАТО-а, али је и добио прилику па поправи рејтинг код свог бирачког тела које је почео да сумња да је преварено миротворачким предизборним обећањима. Како је то урадио? Бедном и нискокалоричном симулацијом добрих односа са Москвом, што су про-демократски медији у САД-у употпунили називајући га ‘’’проруским’’. Самит на Аљасци се дешава. Трамп се са једне стране бреднирао као светски дипломата и човек који жели мир у свету пред својом публиком, а Москви је покушао да замаже очи својом ‘’иницијативом за мир’’ и наизглед искреним намерама.
На Аљасци је Трамп понудио Путину минимум замрзавање конфликта обуставом ватре на тренутним линијама фронта и припајање освојених територија у замену за одустајање од идеје мултиполарности и савезништва Русије, Кине и Ирана. То је у оштрој супротности са црвеним линијама Москве и наравно да је одбила такав предлог. Сукоб у Украјини подразумева уклањање почентих разлога избијања рата, заштитита рускојезичног становништва и гараниције за РПЦ, уз припајање свих новопризнатих територија у новембру 2022. Шта се десило након самита и неуспеха Трампа да Путину “ували” неки Минск 3? Подизање тензија, ратна реторика Трампа али и постепено опуштање Европе услед њеног стављања у други план у дипломатским тензијама са Москвом. Вашингтон је морао да разбуди Европу и појасни јој да се планови о преузимању терета Украјине нису променили и да опуштања нема.
Онда смо имали поновни успон тензија са војном вежбом Eastern Sentry где су САД морале да подигну тензије (укључујући ту и кроз прилично бајденовски потез са Томахавцима) просто како би осигурале да европске чланице НАТО учине оно што се од њих очекује. Линија одржавања вежби се померила са Пољске на Балтик и Румунију и ту се практично догодила консолидација источног крила НАТО али и исцртавање линије фронта будућег сукоба. Европа је континуираним вежбама доказала Вашингтону да се нису опсутили и да је милитаризација у току и да је припрема за преузимање терета рата са Русијом у току.
Сада када је нови талас милитаризације и дизања тензија на источном крилу НАТО спроведен, када је Трамп поново добио потврду борбене готовости Европе која њему омогућава да се ишуња из рата у Украјини, Вашингтон поново шитити себе и стога је потпуно очекивано да видимо још један циклус Трамповог симулирања миротворства.
Самит у Будимпешти
Када је била позната и локација, практично и датум самита – у западним медијима дешавала се једна занимљива ствар. Кренула је општа информационо-пропагандна кампања која је имала за циљ да слаткоречи Кремљу. Акценат је стављан на моментални прекид ватре и на одустајање Кијева од дела територије. Чак смо видели и слагање Зеленског са Трампом око прекида ватре и ‘’нужде да се Украјина одрекне територије зарад вишег циља, прекида рата’’. Трамп је поново вратио САД на резервни положај прања руку од учешћа у рату, надајући се да ће Москва схватити да Трамп само жели мир и добре односе са Русијом. На све то је изашла и ЕУ са захтевом о моменталном прекиду ватре на тренутним линијама, а заузврат ће постепено повлачити санкције.
Онда се десио састанак Рубиа и Лаврова, након којег Трамп обавештава јавност да је октазао самит у Будимепшти јер не верује у опипљиве резултате. Шта се десило? Лавров је ставио до знања да су погледи две силе по питању завршетка рата дијаметрално супротни, да Русија неће пристати на примамљивање на неки нови Мински уговор, нити на прелазак црвених линија. Москва зна да је прекид ватре само куповина времена за реорганизацију украјинских оружаних снага и саме Европе, а да је укидање санкција и добитак Донбаса само “навлакуша”. Русија зна да, колико год се мировних симулација одржало, сукоб ће се решити на фронту, и да је скуп војно-економских капацитета оно што решава и обликује дипломатију, а не обрнуто. Ни једна ни друга страна нису истрошиле у потпуности своје капацитете. Рат се наставља, а након овога сам лично у емсији најавио да можемо очекивати нови талас пораста тензија услед још једног неуспеха Трампа да рат заврши у складу са својим интересима.
Тај талас милитаризације се и десио и поново се налазимо у оном цикличном порцесу где САД проверава борбену готовост Брисела и где обезбеђује да европске чланице НАТО-а раде оно што се од њих очекује у складу са доктрином одвајања глобалног сукоба. ЕУ уводи 19. Пакет санкција уз салгласност непослушне Мађарске и Словачке (Орбан и Фицо су трамписти), што само показује да су ове санкције директно затражене од Трампа а не од Брисела. Трамп је поново у мејнстрим вратио питање Томахавка (Пентагон је одобрио слање у току писања текста), и иако је говорио да Америка неће радити обуку Украјинаца за Томахавк ракете јер је за тако нешто потребно 6 месеци, није искључено да ће Европа купити од САД-а Томахавке које ће слати Украјини, где се већ налазе њихови инструктори. Дакле, класично прање руку преко Европе како би се замаскирала сопствена укљученост.
Такође, укинута је забрана на америчке ракете дугог домета за Украјину, Трамп је санкционисао Росњефт и Лукоил, Брисел и Лондон минирају рафинерије повезане са руским гасоводом Дружба. Можемо очекивати нове војне вежбе на руским границама, континуирано повећавање улога у оквирима СВО, као и блокаду финског залива и балтичког мора.
Када се тај талас милитаризације буде завршио, можете очекивати поновно схватање Трампа да му је Путин заправо велики пријатељ, да је Европа или чак Бајден крив за рат данас, и да је Украјина глупа што ратује против прејаке Русије. Поново ће позвати Путина да се нађу и убеђивати га како он, мајке ми, нема никакве везе са Украјином и како само жели мир и исељење из Европе. И све тако у круг.
Одвајање фронта будућег глобалног сукоба услед немоћи Вашингтона
Све ово додуше, заснивам на идеји да САД у будућем глобалном сукобу не планирају да учествују у европском театру, већ само азијско-тихоокеанском. И ту долазимо до суштине. Долазак Доналда је само у главама необавештених или политички неписмених људи значио да долази мир у свету. Ми који смо “галамили” да се спрема “тврда” прича империјализма, ратови и бомбе уместо НВО радионица Демократа, бивали смо нападани.
Зашто не планирају да учетвују у европском рату? Јер не могу. Више нису светски полицајац. Студија безбедњака из Пентагона од 2019-2023. Године је показала да САД не би преживела као велика сила у светком сукобу у истовременом пристуству рата против Русије у Европи и Кине у Азији. Зато је као стратешка претња таргетирана Кина, а Русија као актуна – и у складу са том доктрином републиканска администрација је за дипломатски имератив ставила забијање клина у односе Русије и Кине. И управо зато је Европи, као окупационој зони Вашингтона, додељен рат против Русије за америчке интересе, а САД се сели у тихоокеански регион и спрема се за рат против Кине. То је једини разлог америчког ‘’повлачења’’ из Европе. Сетимо се говора Венса на минхенској конференицји који су многи самозвани стручњаци доживљавали као одлазак Америке из Европа, а Срби то схватили као америчко повлачење из Бондстила.
Његов говор је само и једино значио: Европо, спреми се за рат против Русије који ћеш водити самостално, ми “одосмо али надгледамо”. И управо је индикативно да је то био Венс, кога већ сада видим као новог председника САД након Трамповог мандата, који ће све ове стратешке процесе Америке и завршити, јер је тешко говорити да ће глобални сукоб кренути за време Трамповог мандата. Разлог је пре свега неспремност Европе на исти, а све то је последица погрешне процене Бајденове администрације по питању жилавости Русије, која је натерала Европу да се одрекне јефтиних руских енергената што је резултирало деиндустријализацијом читавог континента са поседичном немогућношћу да обнови своју војну индустирују.
То Вашингтон наравно користи тако што своју неминовну укљученост у украјинском сукобу само чини профитабилнијом, тако што тера Брисел да купује америчко наоружање које ће слати Украјини. И на све то, Европа ће плаћати Вашингтону сопствени војноиндустријски ресет како би се припремила за рат. Оно што свакако додатно компликује Трампово премештање фокуса на Кину јесте импулсивна влада у Тел Авиву којој није страно да направи неки некалкулисани потез без сагласности Беле куће.
Када на сав овај стратешки контекст додамо и чињеницу да се догодио крах ‘’краја историје’’ и да ни либерална демократија ни капитализам не могу више описати стање у коме се данашњи свет налази, када се борба идеологија (унутар империјалног система) вратила на велика врата, када је интернационални либерализам истрошен и када је насуштно да хегемонија мора променити дрес како би опстала – онда је логично видети и онај метак који је Трамп преживео ‘’посредством Христа’’, судско бреднирање истог као антисистемског председника, поруке мира у свету у предизборној кампањи и све оно што је било неопходно да се на власт лансира човек који ће одвојити имепријалне тежње на два фронта под маском борбе против ратнохушкачке дубоке државе, извући САД из украјинког блата без претераних последица по хегемонију и сву своју радикално антикинеску реторику применити у дело, са све маском суверенизма. Такав тренд симулирања рационализма запада у геополитици и некаквог одустајања од тежње да се влада светом (оскиорон) се прелива на Европу и ускоро очекујте све јачи талас НАТО десничарства ала Мелони, Бабиш, Ле Пен и слични.
Трамп миротворац спомиње и ваздушне ударе на Венецуелу јер више ничиме не може да уцени Русију на попуштање, где ће гледати да их услед ратне психозе подрије изнутра. Циљ му је да након евентуалног заузећа Венецуеле, заузме доминантну нафтну позицију насупрот Ирану и Русији. Што ће се исказати кроз манипулацију цене нафте и самим тим слабљењем иранске и руске економије. Све у циљу мира у свету! Империјалног мира који долази корз рат и разарања.
Долази одлучујуће време!
Пише: Радомир Јеринић, политиколог
