У култури и медијима, води се културолошки рат између различитих вредности, који дели друштво, али има за циљ да једна страна престане да постоји. Постоји једнолично мишљење које је друштвено прихватљиво. Најистакнутија тема која се намеће у таквој атмосфери јесте наратив нове модерности, који налаже деструкцију свих истинских, људских вредности. И његово исконско оруђе – појам аутошовинизма и појам радикалног феминизма, који су се подло увукли у све поре нашег друштва и систематски га разарају. Сфера деловања медија у том настојању – претежно се своди на културу, јер се мејнстирм струја води мисијом промене културе кроз различите фазе деловања и сфере утицаја. Свест постаје сужена, а савест мртва.
Данас се кроз сваки сегмент живота прожима тежња да се створи нова, универзална културна сцена, под окриљем става да су културолошка, етничка и верска подељеност само терет који ограничава појединца и деградира његову личност.
Радикални феминизам представља основни механизам манипулације у домену скрнављења традиционалних вредности и усмеравања културолошких токова данашњице ка глобалистичким трендовима, док је култ женствености најподложнија жртва машинерије исправљања наратива.
Индустријска револуција имала је за последицу темељну промену у женској одећи и одбацивање дуго негованог женственог изгледа. Дошло је до појаве појма родне равноправности и значајне улоге коју је жена одиграла у светској индустрији. Гардероба је за радну жену могла означавати независност, какву она до тада није познавала, јер сада је новац који заради био њен властит, а не новац породице којој припада. Женама су дате наизглед одрешене руке и потпуна слобода у изражавању личности, али су тиме постале део политичког пројекта који тежи да уништи култ жене и мајке, а човечанство доведе до ивице пропасти. Како је феминизам идеолошки покрет који жену ,,ослобађа од патријархалне улоге домаћице и мајке”, тако је свирепо условљава на служење некој индустрији или идеологији. Жене су вековима биле деградиране и спутаване у свом духовном напретку, али то се са појавом феминизма није значајно променило. Није се променило ни са стандардизацијом формалног образовања, нити са увођењем права на политичко деловање. Промениће се онда када културно дејство буде истицало значај духовности, мудрости и племенитости; модел жене која се бави филозофијом и тежи ка идеалима српског историјског феминизма.
Историја нашег народа броји јаке, потресне приче о храбрим Српкињама, које су ратовале за своју домовину и бориле се за очување етничког идентитета. Међутим, савремени живот је свирепо одвукао жене у заблуду да их факултетска диплома чини супериорнијим од тадашњих жена, те занемарују своје сусштинско незнање и лењост која их води ка гневу. Тако смо дочекали време жена које, поред сведочанстава о Чучук Стани, Милунки Савић, Надежди Петровић и још стотинама истакнутих личности међу нашим женама, не презају да говоре о угњетавању женске личности у оквирима патријархалног друштва.
Значајно је истаћи чињеницу да активисти који заступају начела радикалног феминизма, нису реалистични у погледу сагледавања околности живота у прошлости, из перспективе данашњице. Када се говори о томе колико су жене у доба патријархата мучније живеле, не истиче се да је дато време налагало теже животне околности, те да су и мушкарци некада живели теже него данас. Говоре као да су време, живот и мушка бића једна константа која женама налаже различите оквире деловања у различитим историјским епохама. Ако је било разбојничких, крволочних доба у историји, када је улога мушкарца била да брани породицу од људи и звери, да цепа дрва и свакодневно иде у лов, жена је била повлашћена тиме што се од ње очекивало да чисти, кува и проводи време са својом децом. Патријархат подразумева уређење друштва и породице у којем мушкарац преузима жртву, а племените послове попут васпитања деце – препушта жени. Ако се појам патријархата извади из временског контекста, он апсолутно губи смисао. Нити смо данас изложени опасностима какве су некада вребале, нити перемо веш на реци, нити живимо у стрепњи да нам дете неће преживети најраније доба. Ту долазимо до још једне манипулације којом се служе предводници невладиних сектора за заштиту женских права, који истичу да је патријархално уређење друштва условило жену на лоше психолошко деловање према сопственој деци. Наглашавају да жене нису биле довољно нежне и блиске са својом децом, изузимајући чињеницу да је то сурово време обележено великом смртношћу мале деце. Жене су рађале по четрдесеторо деце, да би им преживело двоје до петоро. Да ли су оне у себи имале довољно снаге да буду бесомучно везане за децу која ће умрети?
Важно је нагласити да су жене данашњице лишене племенитости и стваралачког духа, који су красили жену у Старој Србији. Некада су жене стварале уметничка ремек дела, несвесне свог талента и својих умећа. Богато исткани ћилими, извезени јелеци и гоблени, исплетени џемпери, које су нам оставиле у аманет, дефинишу културну баштину нашег народа. Народа који је дозволио да се данас којекаква Марина Абрамовић назове уметником. Против таквих културолошких појава, можемо се бранити само образовањем. У супротном ће наше неуке главе одлепршати ка квазиелитистичким идеалима које нам намеће Запад и допринети деградацији друштва и уметности, оскрнављујући култ праве жене. Жене која је слободна да мисли и зна, која се не мора додворавати врлом новом свету. Жене која не зазире од реакција средине – медијски изманипулисане или потчињене личним комплексима ниже вредности (због чега уточиште проналази у негирању историјских и културолошких вредности свог народа, односно у аутошовинизму). Радикални феминизам у потпуности је избезумио жене, које су постале жртве статусне зебње, изгубиле су уметничку надареност и постале лење у изражавању сопствене личности. Феминизам је само злоупотребо идеал жене, зарад комерцијализације својих идеја и идеологија. Толико је отишао далеко да најбоље жене нису природне него трансформисане жене. Данас се драгоценошћу сматра све што је новчано скупо, и све постаје ствар трговине. Све са чим се тргује, по аутоматизму вечности јесте одмах јефтино и на продају. Не говори се о томе да луксуз подразумева историјски значај, традицију, уметничку вредност и надасве смисленост. Уметност једног историјског поглаваља осликава идеал жене која је у то доба живела и стварала. Савремена уметност о нама говори само једно – данас живимо у безумљу, у свету обезвређене логике и празних идеала.
Неда Петровић за Компас инфо
