Ова прича прати необичан низ догађаја који почињу када два младића, Синиша и Славен, одлуче да крену пешке на до манастира Острог, не слутећи да ће њихов пут променити живот две бездетне породице којима је, молитвама Светог Василија Острошког, Господ подарио близанце. Сви смо некада чули причу о неком чуду. Дешавају се. Ово је истинита прича о чудним путевима Господњим, о снази молитве Светом Василијуа Острошком и милости Божијој.
Прије двије године наш портал је писао о Синиши Лопатићу, момку из Братунца који је кренуо пјешке пут Острога да се помоли моштима Св. Василија Острошког. Синиша је човјек који је рођен и одрастао у Братунцу. Као и свако од нас, имао је успоне и падове у животу. Када се учинило да ће пад који га је задесио бити фаталан по њега, снагом вјере и молитве, посвећењем цијелог свог бића Богу и вјери православној Синиша је васкрсао. Он је данас породичан човјек, тренер нашег боксерског клуба, радо виђен суграђанин…
Али да се вратимо на почетак ове наше приче, тачније уназад двије године. Као што смо рекли, Синиша је 2019. године кренуо на пут до манастира Острог. На том путовању придружио му се још један момак из Чачка по имену Славен Турунташ а који је некада живио у Братунцу. Заједно, ходајући ка свом циљу, водили су битку са собом и својим демонима. Молитве које су читали биле су једино њихово оружје и снага која их је водила. Народ који би их успут сретао реаговао би на различите начине. Неко би им нудио помоћ, а неко би им добацивао, ругао се, смијао… Ништа необично за људе. На крају једног од 6 дана хода, уморни и исцрпљени сјели су на паркинг у близини Ужица да мало одморе и нађу погодно мјесто за спавање у врећама. Тада им је за око запао крупан, не баш пријатног изгледа, човјек који их је посматрао пријеким погледом. У једном тренутку, кренуо је ка њима. Кроз главу ми је свашта пролазило – рече Синиша.
– Момци, ко сте ви? Гдје идете? – упитао је.
– Идемо под Острог – одговорих му.
У том тренутку његово лице поприми блажен изглед и он се без ријечи окрену и оде.
Ујутро, Славен и ја смо наставили путовање. Након можда два дана, у близини граничног прелаза са Црном Гором испред нас се попријечи аутомобил и из њега изађе исти онај човјек који их је срео на паркингу у Ужицу. Прође иза аута, отвори гепек и из њега извади двије кесе пуне хране.
– Ово је за вас, момци!
Не стигосмо ни да се достојно захвалимо а незнанац сједе у ауто и оде.
Размишљали смо успут о њему. Ко је, шта ради, зашто је такав…?
И онда поново сусрет са њим. Овај пут са њим је била једна жена. Стигли су нас аутом негдје у Црној Гори и замолили да нас повезу пар километара до неког ресторана гдје бисмо се могли упознати и испричати. Славен и ја на то нисмо могли пристати јер смо до Острога кренули пјешке и од тог циља нисмо жељели одустати. Онда су предложили да ту направимо малу паузи и да сједнемо у хлад испод једног дрвета. Тако смо и урадили.
Овај пут, сазнали смо ко је тај човјек. Био је то Јагош Пивљанин, полицајац из Сутомора а жена са њим је била његова супруга Оливера. Како је разговор одмицао, Јагош је био све опуштенији али и примјетно емотивно узбуђен. У једном тренутку човјек се само сломио. Почео је плакати као мало дијете. Тада нам је испричао да он и супруга живе заједно већ петнаест година и да не могу имати дјеце. Покушавали су неколико пута вјештачку оплодњу али није било жељених резултата.
Када видите тако огромног човјека да плаче као дијете, када видите ту беспомоћност и вапај, сломите се и ви. Погледао сам у Славена… плакао је скоро као Јагош.
– Момци,можемо ли вас замолити за једну услугу – упита Јагош.
– Реците. Како вам ми можемо помоћи?
– Можете ли се помолити за нас двоје Св. Василију Острошком? Можете ли молити да нам да пород?
Боже – помислио сам у себи, наравно да то можемо.
– Хоћемо, брате наш. Обећавамо!
И заиста, остатак пута Славен и ја смо читајући молитве спомињали брата Јагоша и молили се Богу а и Светом Василију под Острогом да услиши наше молитве и молитве Јагоша и његове супруге.
Три – четири мјесеца након повратка са Острога звони ми телефон. Јагош!
Синиша, брате… Зовем те да ти кажем да је моја супруга трудна! Породиће се у јуну следеће године. Носи близанце!
– Слава и милост Св. Василију. Понављао сам непрестано!
А онда, наставак ове приче добија чудан ток. Термин за порођај Јагошеве супруге је био у јуну али она изненада добија болове у ноћи између 11. и 12. маја и на празник Св. Василија Острошког на свијет доноси близанце, сина и кћерку!
Јагош и његова супруга нису имали дилему. Крштени кумови њихове дјеце Василија и Богдане биће Синиша и Славен. Крштење је обављено прије четири дана у цркви Св. Петке у Сутомору. Пријатељство рођено на једном молитвеном путовању претворило се у најљепшу могућу причу.
И ако сте помислили да је ово крај, преварили сте се.
Разговарајући јуче о овом догађају са Синишом сазнајем следеће. Тачно двије године касније од сусрета са Јагошем и његовом супругом под хладом дрвета у Црној Гори, тачније истог датума, Синиша и његова супруга сазнају да је она трудна и да носи близанце.
Ето, ви сад процијените да ли је све ово само пука случајност или Божија воља и сила.
Слава ти и милост, свети Василије!
